Из техничких разлога садржај читалишта можете пратити искључиво на латиници.

Pentium procesori

Pentium je Intel-ova peta generacija mikroprocesorske arhitekture x86 i predstavlja naslednika niza čipova 486 te kompanije. Sama reč pentium ne znači ništa, ali sadrži slog pent, što je grčka reč za pet. U početku, Intel je nameravao da Pentium nazove 80586, držeći se tako uobičajenog označavanja njegovih prethodnika iz porodice čipova 80x86. Medjutim, kompaniji se nije sviđalo to što su AMD, Cyrix i mnogi drugi proizvođači kloniranih čipova takođe koristili naziv 80x86, pa su se u Intelu odlučili za neko tržišno prepoznatljivije ime – odatle Pentium.

Čipovi sa arhitekturom Pentium nudili su nešto manje od dvostruke performanse procesora 486 po ciklusu generatora takta. Njihovo uvođenje 1993. godine predstavljalo je pravu revoluciju na tržištu PC računara, jer je donelo više moći u kućištu prosečnog PC-ja nego što je NASA imala u svojim klimatizovanim računarskim dvoranama ranih 1960-ih godina.

Prva centralna procesorska jedinica Pentium debitovala je kao čip koji je radio na 60 i 66 MHz, integrisao 3,1 milion tranzistora i bio izgrađen pomoću 0,80-mikronskog pro­iz­vod­nog procesa. Kada se, početkom 2006. godine, pojavio Pentium D zasnovan na dvo­stru­kom jezgru Presler, broj tranzistora je dostigao zapanjujućih 376 miliona, a pro­iz­vod­na tehnologija se „skupila“ na 0,65 nanometara. Međutim, u tom trenutku je takođe izgledalo da je Intel spreman da polako napusti proizvod Pentium i pređe na svoju novu mikroarhitekturu Intel Core.

PENTIUM

Pentium-ova CISC arhitektura predstavljala je skok unapred u odnosu na ono što su nudili pro­cesori iz porodice 486. Verzije koje su radile na učestanostima od 120 MHz i više, ima­le su preko 3,3 miliona tranzistora, proizvedenih pomoću 0,35-mikronskog procesa. U svo­joj unutrašnjosti, procesor je koristio 32-bitnu magistralu, ali širina spoljašnje magistrale bila je 64 bita. Spoljašnja magistrala je zahtevala drugačiju matičnu ploču i, da bi to podržao, Intel je takođe uveo specijalni skup čipova za povezivanje Pentium-a sa 64-bitnom spoljašnjom keš memorijom i magistralom PCI.

Većina Pentium-a (od 75 MHz pa naviše) radi na naponu od 3,3V sa zaštitom U/I na 5V. Pentium ima superskalarnu konstrukciju sa dvostrukom protočnom obradom, što mu dozvoljava da izvršava više instrukcija po ciklusu generatora takta. Još uvek postoji pet faza u izvršavanju celobrojnih instrukcija (donošenje, dekodovanje instrukcije, generisanje adrese, izvršavanje i upisivanje nazad), kao kod procesora 486, ali Pentium ima dve paralelne celobrojne protočne obrade, što mu omogućava da učitava, interpretira, izvršava i raspoređuje po dve operacije istovremeno. One mogu da opslužuju samo celobrojne proračune, dok se „realnim“ brojevima bavi posebna jedinica za rad u pokretnom zarezu.

Pentium CPU

Pentium takođe koristi dva 8-Kbajtna dvosmerna asocijativna bafera skupova (koji su isto tako poznati i kao keš memorija nivoa L1), od kojih je jedan za instrukcije, a drugi za po­datke. To je dvostruko više nego što je imao njegov prethodnik, procesor 486. Te keš me­morije su doprinele povećavanju performanse, zato što predstavljaju privremeno skla­diš­te za podatke i instrukcije, dobijene iz sporije glavne memorije.

Bafer ciljnog grananja (BTB, engl. Branch Target Buffer) obezbeđuje dinamičko pred­viđanje grananja. BTB pojačava izvršavanje instrukcija „pamćenjem“ gde se instrukcija granala i primenjujući to isto grananje kada se instrukcija koristi sledeći put. Kada BTB predvidi ispravno, performansa se poboljšava. Jedinica za rad u pokretnom zarezu (FPU) omogućava aritmetičkom procesoru da radi sa „realnim“ brojevima. Konstrukcija se zaokružava jedinicom za upravljanje sistemom (SMM, engl. [xa}System Management Mode), koja služi za upravljanje korišćenjem energije i periferijskih uređaja od strane procesora.

U sledećoj tabeli prikazane su različite inkarnacije procesora Pentium, od njegovog lansiranja 1993. godine, pa do uvođenja Pentiuma MMX[/xa}:

 

Godina

Šifrovano ime

Broj tranzistora

Proizvodni proces (µm)

Brzina (MHz)

1993

P5

3100000

0,80

60/66

1994

P54

3200000

0,50

75/90/100/120

1995

P54

3300000

0,35

120/133

1996

P54

3300000

0,35

150/166/200

 

PENTIUM PRO

Intel-ov Pentium Pro, uveden krajem 1995. godine, sa jezgrom centralne procesorske je­di­ni­ce koja se sastojala od 5,5 miliona tranzistora i 5,5 miliona tranzistora u keš memoriji nivoa L2, bio je u početku namenjen tržištima servera i vrhunskih radnih stanica. To je super­skalarni procesor, koji ima procesorske karakteristike više klase i optimizovan je za 32-bitni rad. Pentium Pro je takođe bio prvi Intelov mikroprocesor koji posle više godina nije koristio starodrevni faktor forme Socket 7, što je zahtevalo veći 242-pinski interfejs Socket 8 i novu konstrukciju matične ploče. Pentium Pro se od Pentium-a razlikuje po tome što ima keš memoriju nivoa L2 na čipu, ka­paciteta između 256 KB i 1 MB, koja radi na unutrašnjoj brzini generatora takta. Postav­ljanjem sekundarne keš memorije na čip, umesto na matičnoj ploči, omogućava se signalima da idu između njih po 64-bitnoj putanji podataka, umesto po 32-bitnoj putanji Pentium-ovih sistemskih magistrala. Njihova fizička bliskost takođe povećava dobitak u performansi. To je toliko moćna kombinacija da Intel tvrdi da je 256 KB keš memorije na čipu ekvivalentno keš memoriji na matičnoj ploči kapaciteta preko 2 MB.

Jedan čak značajniji činilac u poboljšanju performanse procesora Pentium Pro leži u kom­binaciji tehnologija, poznatoj kao „dinamičko izvršavanje“. Ona obuhvata predviđanje grananja, analizu toka podataka i spekulativno izvršavanje. Sve se to kombinuje, kako bi se procesoru omogućilo da koristi cikluse generatora takta koji bi u suprotnom bili izgubljeni. To se čini predviđanjem toka programa, kako bi se instrukcije izvršavale unapred. Pentium Pro je takođe bio prvi procesor iz porodice x86 u kome je primenjena superprotočna obrada, sa 14 faza, podeljenih u tri sekcije. Čeona sekcija u redosledu, koja se bavi dekodovanjem i izdavanjem instrukcija, sastoji se od osam faza. Jezgro, van redosleda, koje izvršava instrukcije, ima tri faze , a povlačenje u redosledu se sastoji od tri poslednja faze.

Pentium Pro CPU architecture

Druga, daleko kritičnija razlika procesora Pentiuma Pro je u njegovom radu sa ins­truk­ci­ja­ma. On uzima instrukcije računara sa skupom složenih instrukcija (CISC, engl. Complex Instruction Set Computer) x86 i pretvara ih u interne mikro-operacije računara sa smanjenim skupom instrukcija (RISC, engl. Reduced Instruction Set Computer). Konverzija je tako projektovana da se izbegnu neka od ograničenja inherentnih skupu instrukcija x86, kao što su neregularno kodovanje instrukcija i artimetičke operacije iz­među memorije i registara. Mikro-operacije se posled toga prosleđuju mašini za iz­vr­ša­vanje van redosleda koja određuje da li su instrukcije spremne za izvršavanje; ako nisu, one se mešaju kako bi se izbegli zastoji u protočnoj obradi.

Postoje i loše strane korišćenja RISC pristupa. Prva je u tom što pretvaranje instrukcija uzi­ma vreme, čak i ako se ono računa u nano ili mikrosekundama. Rezultat je da Pentium Pro gubi na performansi kada obrađuje instrukcije. Druga mana je što na konstrukciju za iz­vršavanje van redosleda može značajno da utiče 16-bitni kôd, a to kao posledicu ima zastoje. Oni su skloni da budu prouzrokovani delimičnim ažuriranjem registara koje se pojavljuje pre punog čitanja registara, što može da nametne stroga kažnjavanja per­for­man­se, čak do sedam ciklusa generatora takta.

U sledećoj tabli, prikazane su različite inkarnacije procesora Pentium Pro, od njegovog uvođenja 1995. godine:

 

Godina

Šifrovano ime

Broj tranzistora

L2 keš

Proizvodni proces (µm)

Brzina (MHz)

1995

P6

5500000

256/512KB

0,50

150

1995

P6

5500000

256/512KB

0,35

160/180/200

1997

P6

5500000

1MB

0.35

200

 

MMX

Intel-ov procesor P55C MMX, sa multimedijskim proširenjima (MultiMedia eXtensions), uveden je početkom 1997. godine. On je predstavljao najznačajniju promenu u osnovnoj

  • keš memorija nivoa L1 na ploči standardnog Pentiuma bila je udvostručena na kapa­citet od 32 KB;
  • dodato je pedeset sedam novih instrukcija, koje su posebno projektovane da efi­kas­nije rade sa video, audio i grafičkim podacima;
  • razvijen je novi proces, nazvan jedna instrukcija – više podataka (SIMD, engl. Single Instruction Multiple Data), koji omogućava da jedna instrukcija izvede istu funkciju na više podataka istovremeno.

Pentium MMX Die

Veća primarna keš memorija znači da će procesor imati više informacija pri ruci, što sma­njuje potrebu da se podaci izvlače iz keš memorije nivoa L2 i predstavlja dobitak za ce­lokupan softver. Nove instrukcije, koje se upotrebljavaju zajedno sa procesom SIMD i 8 poboljšanih (64-bitnih) registara procesora P55C, dobro iskorišćavaju paralelizam, tako da osam bajtova podataka mogu da se obrade u jednom ciklusu, umesto da se to učini sa jed­nim bajtom po ciklusu. To je posebna prednost kada su u pitanju multimedijske i gra­fič­ke aplikacije, kao što su audio i video kodovanje/dekodovanje, skaliranje slike i inter­po­lacija. Umesto da se osam piksela grafičkih podataka pomeraju u procesor jedan po je­dan, da bi se obradili posebno, tih osam piksela mogu da se pomere kao jedna 64-bit­na pakovana vrednost, i da se obrade odjednom pomoću jedne jedine instrukcije. Intel je tvrdio da je to poboljšanje rezultovalo povećanjem brzine od 10 do 20%, kada se ko­ris­ti­o softver bez MMX instrukcija i čak do 60%, u aplikacijama u kojima je omogućen MMX.

U sledećoj tabeli su prikazane različite inkarnacije procesora Pentium MMX, od njegovog uvodjenja 1997. godine, pa do uvođenja procesora Pentium II:

 

Godina

Šifrovano ime

Broj tranzistora

Proizvodni proces (µm)

Brzina (MHz)

1997

P55

4500000

0,28

166/200/233

1998

P55

4500000

0,25

266

 

PENTIUM II

Uveden sredinom 1997. godine, Pentium II je predstavljao veliki broj značajnih promena u procesorskom delu PC računara:

  • prvo, sam čip i sistemska keš memorija nivoa L2 povezani su magistralom posebne namene, koja može da radi paralelno sa magistralom izmedju procesora i sistema;
  • drugo, procesor, sekundarna keš memorija i hladnjak su svi montirani na maloj ploči koja se uključuje u slot na matičnoj ploči, što je način koji više podseća na dodatnu karticu nego na tradicionalni aranžman procesor/podnožje; Intel je to nazvao kertriž sa jednorednim ivičnim kontaktom (SEC, engl. Single Edge Contact cartridge).
  • Treća promena je više u sintezi, jer Pentium II objedinjuje svojstvo dvostruke nezavisne magistrale (DIB, engl. Dual Independent Bus) procesora Pentium Pro sa MMX proširenjima koja se nalaze na procesorima Pentium MMX, kako bi uobličio novu vrstu hibrida Pentium Pro/MMX. Shodno tome, mada izgleda veoma različito od prethodnih Intel-ovih procesora, u svojoj unutrašnjosti Pentium II predstavlja mešavinu novih tehnologija i poboljšanja onih starijih.

Za razliku od procesora Pentium Pro, koji radi na naponu od 3,3V, Pentium II radi na naponu od 2,8 V, što Intel-u dozvoljava da koristi više frekvencije bez prekomernog po­ve­ća­vanja zahteva za napajanje električnom energijom. Dok Pentium Pro na 200 MHz sa keš memorijom od 512 KB troši oko 37,9 W električne energije, Pentium II na 266 MHz sa keš memorijom od 512 KB troši 37,0 W.

Kao i Pentium Pro, procesor Pentium II koristi Intel-ovu tehnologiju dinamičkog izvrša­va­nja. Kako se softverske instrukcije učitavaju u procesor i dekoduju, one se unose u pod­ruč­je za izvršavanje. Tehnologija dinamičkog izvršavanja usvaja tri glavna pristupa za optimizovanje načina na koji se procesor bavi tim kodom. Višestruko predvidjanje grana­nja (MBA, engl. Multiple Branch Prediction) ispituje tok programa duž više njegovih gra­na i predviđa gde će se sledeća instrukcija naći u memoriji.

Kako procesor učitava, on takodje proverava instrukcije dalje u protočnoj obradi, što rezultuje ubrzavanjem toka posla. Analiza toka podataka (DFA, engl. Data Flow Analysis) optimizuje sekvencu u kojoj će se instrukcije izvršavati, pomoću ispitivanja de­ko­dovanih instrukcija i utvrđivanja da li su one spremne za obradu, ili zavise od drugih in­strukcija. Spekulativno izvršavanje (engl. Speculative Execution) povećava brzinu ko­jom se radi sa instrukcijama, traženjem trenutne instrukcije unapred i obradom daljih ins­truk­cija koje će verovatno biti potrebne. Ti rezultati se onda pamte kao spekulativni re­zul­tati, sve dok procesor ne bude znao koji od njih su potrebni, a koji nisu. U tom tre­nut­ku se instrukcije vraćaju u svoj normalan redosled i dodaju u glavni tok.

Dve osnovne koristi od tehnologije dinamičkog izvršavanja su što se instrukcije obra­dju­ju brže i efikasnije nego što je to uobičajeno i što, za razliku od centralnih procesorskih jedinica koje koriste RISC arhitekturu, programi ne moraju da se ponovo prevode kako bi se izvuklo najviše što se može od procesora. Centralna procesorska jedinica obavlja ceo posao „u letu“.

Procesor Pentium II ima GTL+ host magistralu (GTL, engl. gunning-transceiver-logic) ko­ja nudi efikasnu podršku za dva procesora. U vreme uvodjenja na tržište, to je obez­be­di­lo jeftinu, minimalističku dvoprocesorsku konstrukciju, koja je dozvoljavala sime­trič­no multiprocesiranje (SMP). Dvoprocesorsko ograničenje nije nametao Pentium II sam po sebi, nego podržavajući skup čipova. Ograničavajući u početku skup čipova na dvo­pro­cesorsku konfiguraciju, Intel i proizvodjači radnih stanica mogli su da ponude dvo­pro­ce­sorske sisteme na pravovremeniji i ekonomičniji način nego što je to bio slučaj sa kon­ku­rencijom. Ograničenje je uklonjeno sredinom 1998. godine, kada je uveden skup čipo­va 450NX chipset, koji je podržavao rad od 1 do 4 procesora. Skup čipova 440FX, koji obu­hvata čipove PMC i DBX, ne nudi preplitanje memorije, ali podržava EDO DRAM me­moriju, omogućavajući poboljšanu performansu memorije smanjivanjem kašnjenja generatora takta.

Pentium II Architecture

Kada je Intel projektovao Pentium II, on je takodje napao i slabu 16-bitnu performansu njegovog prethodnika. Procesor Pentium Pro je sjajan kada izvršava potpuno 32-bitni softver, kao što je Windows NT, ali daleko zaostaje za standardom Pentiuma kada se bavi 16-bitnim kodom. To je značilo goru performansu od Pentiuma pod operativnim sistemom Windows 95, čiji su veliki delovi još uvek 16-bitni. Intel je rešio taj problem korišćenjem Pentiumove keš memorije za deskriptore segmenta u Pentiumu II.

Kao i Pentium Pro, procesor Pentium II je izuzetno brz za aritmetiku u pokretnom zarezu. Uz ubrzani grafički port (AGP, engl. Accelerated Graphics Port) to će učiniti Pentium II moć­nim rešenjem za trodimenzionalnu (3D) grafiku visoke performanse.

JEDNOREDNI IVIČNI KONTAKT

Tehnologija kertridža sa jednorednim ivičnim kontraktom (SEC, engl. Single Edge Contact) omogućava da jezgro i keš memorija nivoa L2 budu u potpunosti zatvoreni u plas­tičnom i metalnom kertridžu. Te podkomponente su površinski montirane direktno na sub­strat unutar kertridža, kako bi se omogućio rad na visokoj frekvenciji. Kertriž doz­vo­lja­va upotrebu široko rasprostranjenih industrijskih statičkih RAM memorija visoke per­for­manse za namensku keš memoriju nivoa L2, što omogućava obradu visoke per­for­man­se po cenama proizvoda za široku potrošnju.

Single Edge Contact

Postoji šest pojedinačno pakovanih uredjaja na substratu SEC kertridža: procesor, četiri sta­tičke keš RAM memorije industrijskog standarda i jedna RAM memorija za tag. SEC ker­tridž ima dve bitne konstruktivne prednosti. PGA pakovanje procesora Pentium Pro je zah­tevalo 387 pinova, dok SEC kertridž koristi samo 242. To smanjenje broja pinova za trećinu posledica je činjenice da SEC kertridž sadrži diskretne komponente, kao što su završni otpornici i kondenzatori. Ti delovi obezbedjuju razdvajanje signala, što znači da se zahteva mnogo manje pinova za napajanje. Slot koji korist SEC kertridž zove se Slot 1 i može da se smatra naslednikom prethodnog načina montiranja procesora Socket 7.

DESCHUTES

Inkarnacija procesora Pentium II на 333 MHz, шифровано названа "Deschutes" по реци ко­ја тече кроз Орегон, била је објављена почетком 1998. године, са брзинама генератора так­та од 400 МХз и више планираним за касније у току те године. Име Десцхутес стварно се од­носи на два различита низа централних процесорских јединица.

Верзија Слот 1 није ништа више од мало развијенијег Пентиума ИИ. Архитектура и физичка кон­струк­ција су истоветне, изузев што се Десцхутес Слот 1 правио употребом 0,25-микронске тех­нологије, која је уведена у јесен 1997. године са централном процесорском јединицом за преносне рачунаре Тилламоок, а не 0,35-микронског производног процеса који се ко­рис­тио за делове брзина 233 МХз до 300 МХз. Употреба 0,25-микронске технологије зна­чи да су транзистори на матрици физички ближе једни другима и да централна процесорска је­ди­ни­ца користи мање електричне енергије, а самим тим расипа и мање топлоте за дату фрек­вен­ци­ју генератора такта, што дозвољава језгру да буде тактовано на вишим фреквенцијама.

Све остало у вези са процесором Слот 1 Десцхутес истоветно је као код обичног Пентиума ИИ. Монтиран на субстрату и затворен у кертрижу са једноредним ивичним контактом (СЕЦ), он садржи ММX скуп инструкција и интерфејсе са својом секундарном кеш меморијом од 512 КБ која ради на половини брзине генератора такта језгра. Он има исти ивични конектор и ради на истим матичним плочама, са истим скуповима чипова. Као такав, он и даље ради са скуповима чипова 440ФX или 440ЛX на брзини спољашње магистрале од 66 МХз.

Почетком 1998. године, дошло је до много већег скока у перформанси, када се појавила нова инкарнација процесора Десцхутес и израдио нови скуп чипова 440БX који је дозвољавао пропусни опсег системске магистрале од 100 МХз, што је смањило уска грла за податке и подржало брзине генератора такта од 350 МХз и више. До почетка 1999. године, најбржи стони систем са Пентиумом ИИ био је онај са процесором који је радио на 450 МХз.

Други процесор на који се односи име Десцхутес био је Слот 2, уведен средином 1998. го­ди­не као процесор Пентиум ИИ Xеон. Интел је одржавао Слот 1 и Слот 2 Десцхутес као ком­пле­ментарне производне линије, тако што је Слот 1 пројектован за масовну производњу, а Слот 2 намењен за тржиште врхунских сервера и сличне производе, где је цена била мањег зна­чаја од перформансе.

У следећој табели су приказане различите инкарнације процесора Пентиум ИИ, од његовог уводјења 1997. године, па до уводјења процесора Пентиум Xеон:

 

Година

Шифровано име

Број транзистора

Производни процес (µм)

Брзина (МХз)

1997

Кламатх

7500000

0,28

233/266/300

1998

Десцхутес

4500000

0,25

333/350/400

 

ПЕНТИУМ XЕОН

У јуну 1998. године, Интел је увео свој процесор Пентиум ИИ Xеон, чија брзина је про­це­ње­на на 400 МХз. Технички, Xеон је представљао комбинацију Пентиума Про и технологије Пентиума ИИ, а био је пројектован да понуди изванредну перформансу у критичним апли­ка­ци­јама за радне станице и сервере. Користећи нови интерфејс Слот 2, Xеон је био скоро два пу­та већи од Пентиума ИИ, углавном због повећане кеш меморије нивоа Л2. Систем кеш ме­морије био је сличан оном који се користион у процесору Пентиум Про, што је представљало један од главних чинилаца у цени процесора Xеон. Други је била чињеница да је ЕЦЦ СРАМ меморија усвојена као стандард у свим процесорима Xеон.

У тренутку појаве на тржишту, чип је био расположив са кеш меморијом нивоа Л2 капацитета 512 КБ или 1МБ. Прва варијанта била је намењена тржишту радних станица, а друга за им­пле­мен­тације сервера. Верзија са 2 МБ појавила се касније, 1999. године.

Као и код централних процесорских јединица Пентиум ИИ за 350 МХз и 400МХз, чеона ма­гис­трала је радила са побољшаним системским пропусним опсегом од 100 МХз. Најдра­ма­тич­није побољшање у односу на стандардни Пентиум ИИ била је кеш меморија нивоа Л2, која је радила истом брзином као и језгро централне процесорске јединице, за разлику од кон­струк­ција Слот 1, које су ограничавале кеш меморије нивоа Л2 на половину фреквенције језгра, што је Интелу дозвољавало да користи јефтиније расположиве СРАМ меморије као кеш Л2, а не да производи сопствене специјалне СРАМ меморије. Далеко скупља наменски про­изведена кеш меморија нивоа Л2 која ради пуном брзином била је главни разлог за разлику у цени измедју делова Слот 1 и Слот 2.

Друго ограничење које је превазишао Слот 2 било је ограничење СМП (симетричног мул­ти­про­цесора) на само два процесора. Немогућност да мултипроцесорски системи Пентиум ИИ раде са више од две централне процесорске јединице била је главни разлог опстајања проце­со­ра Пентиум Про у сектору врхунских сервера, где се често траже вишеструке процесорске кон­фигурације. Системи засновани на процесору Пентиум ИИ Xеон могли су да се кон­фи­гу­ри­шу на четири, осам или више процесора.

Мада је Интел одлучио да намени процесоре Xеон за тржишта и радних станица и сервера, он је развио различите скупове чипова за матичне плоче за сваку од тих примена. Скуп чипова 440ГX био је направљен око језгра архитектуре скупа чипова 440БЦ и намењен је за рад­не станице. Са друге стране, скуп чипова 450НX, пројектован је посебно за тржиште сервера.

До почетка 1999. године, прихватање процесора Xеон ишло је доста споро. То је била у ве­ли­кој мери последица чињенице да процесори Xеон нису били расположиви са брзинама генератора такта довољно већим од најбржег Пентиума ИИ да би оправдали своју много вишу цену. Медјутим, један иновативни производ фирме СуперМицро знатно је побољшао Xеонове изгледе за успех. Користећи чињеницу да централне процесорске јединице Пентиум ИИП и Xеон деле исту микроархитектуру П6 и да зато раде на веома сличан начин, у фирми СуперМицро пројектован је једноставан адаптер који је омогућавао да се стандардни Пентиум ИИ/350 или бржи укључи у нову матичну плочу С2ДГУ. Та довитљива конструкција је по први пут омогућила да се изврши надградња измедју две различите архитектуре x86 без потребе да се замене матичне плоче.

Одмах после уводјења процесора Пентиум ИИИ у пролеће 1999. године, дошао је Пентиум ИИИ Xеон, у почетку шифровано назван "Таннер". То је у основи био Пентиум Xеон са до­да­тим новим проширењима скупа инструкција Стреаминг СИМД (ССЕ). Намењен тржиштима сервера и радних станица, Пентиум ИИИ Xеон је у почетку испоручиван као процесор брзине 500 МХз, са кеш меморијама нивоа Л2 капацитета 512 КБ, 1 МБ или 2МБ. У јесен 1999. године, Xеон је прешао на 0,18-микронско језгро Цасцаде, са брзинама повећаним од почетних 667 МХз на 1 ГХз крајем 2000. године

У пролеће 2001. године, појавио се први на Xеону заснован процесор Пентиум 4, са брзи­на­ма генератора такта од 1,4, 1,5 и 1,7 ГХз. Заснован на језгру Фостер, он је био иден­ти­чан стандардном Пентиуму 4, сем његовог фактора форме мицроПГА Соцкет 603 и спо­соб­ности за двопроцесорске системе. Процесор Пентиум 4 Xеон био је подржан скупом чи­по­ва и860, веома сличним скупу чипова за стоне системе и850, са додатком подршке за дво­процесорске системе, две 64-битне магистрале ПЦИ и Меморy Репеатер хабовима (МРХ-Р), како би се повећала максимална величина меморије на 4 ГБ (8 РИММ мо­ду­ла). Скуп чипова и860 је такодје имао кеш за доношење унапред, како би се смањило каш­ње­ње меморије и потпомогао је побољшање решавања сукоба на магистрали за дво­про­це­сорске системе. Годину дана касније, уведена је мултипроцесорска верзија, која је доз­во­љавала 4 и 8-струко симетрично мултипроцесирање (СМП) и имала је интегрисану кеш ме­мо­рију нивоа Л3 капацитета 512 КБ или 1МБ.

ПЕНТИУМ ИИИ

Интел-ов наследник Пентиума ИИ, првобитно шифровано назван "Катмаи", стигао је на тржиште у пролеће 1999. године. Са уводјењем ММX појавио се процес назван „једна инструкција – више података“ (СИМД, енгл. Сингле Инструцтион Мултипле Дата). То је омогућило да јед­на инструкција изврши исту функцију на више података истовремено, побољшавајући брзину ко­јом би скупови података који захтевају исте операције могли бити обрадјени. У новом про­це­сору уведено је 70 нових проширења за стриминг (Стреаминг СИМД Еxтенсионс) – али није направљено никакво друго побољшање архитектуре.

Од нових СИМД проширења, 50 их је намењено да побољшају перформансу рада у покрет­ном зарезу. Да би се потпомогла манипулација подацима, постоји осам нових 128-битних ре­­гистара за рад у покретном зарезу. У комбинацији, та појачања могу да доведи до тога да до четири резултата у покретном зарезу буду враћени на сваки циклус процесора. Постоји та­кодје и 12 нових медијских инструкција које се комплементирају са постојећих 57 цело­број­них ММX инструкција, обезбедјујући даљу подршку за обраду мултимедијских пода­та­ка. Последњих 8 инструкција Интел означава као нове инструкције за кеширање. Оне по­бољ­ша­вају ефикасност кеш меморије нивоа Л1 централне процесорске јединице и дозвољавају на­преднијим развијаоцима софтвера да унапреде перформансу својих апликација или рачу­нар­ских игара.

Изузев наведеног, у процесору Пентиум ИИИ нема других побољшања архитектуре. Он још увек стаје у матичне плоче Слот 1, мада са поједностављеним паковањем – нов СЕЦЦ2 кер­триџ омогућава да се хладњак монтира директно на процесорску картицу и користи ма­ње пластике у кућишту. Централна процесорска јединица још увек има кеш меморију нивоа Л1 капацитета 32 КБ и у почетку се испоручује као модел од 450 МХз или 500 МХз, са бр­зином чеоне магистрале од 100 МХз и кеш меморијом нивоа Л2 од 512 КБ, са по­ло­ви­ном брзине генератора такта језгра – исто као и процесор Пентиум ИИ. То значи да, изузев ако корисник не извршава апликације 3Д/игрице које су биле написане посебно да искористе пред­ност проширења за Стреаминг СИМД – или користи верзију 6.1 или новију Мицрософтовог АПИ-ја ДирецтX, мало је вероватно да ће добити значајно побољшање перформансе у од­но­су на процесор Пентиум ИИ са сличном брзином генератора такта.

У октобру 1999. године појавили су се процесори Пентиум ИИИ по шифрованим именом "Цоппермине", који су направљени коришћењем Интел-овог усавршене 0,18-микронске процесне технологије. Они су имали структуре тање од 1/500-ине дебљине људске власи – мање од бактерија и мање од (људски-) видљиве таласне дужине светлости. Добици који су дошли са њима укључују мање димензије матрице чипа и мање радне напоне, што је за последицу имало компактније и енергетски ефикасније конструкције система и могућност да се са могућим брзинама генератора такта иде на 1 ГХз и више. Део за стоне системе је у почетку био расположив у два облика, са чеоним (ФСБ) магистралама на 100 МХз или 133 МХз и брзинама генератора такта од 500 МХз до 700 МХз и 733 МХз респективно. Приликом обележавања делова, њихова разлика у 0,18-микронском или 0,25-микронском производном процесу види се по суфиксу "Е", а верзије са чеоном (ФСБ) магистралом на 133 МХз ФСБ имају суфикс "Б".

Мада је величина кеш меморије нивоа Л2 на новим процесорима Пентиум ИИИ била пре­по­лов­љена на 256 КБ, она је била постављена на саму матрицу чипа, да би радила истом бр­зи­ном као и процесор, а не половином брзине као што је то раније био случај. Способност рада пу­ном брзином више је него надокнадила недостајућих 256 КБ. Интел тако побољшану кеш ме­морију зове "кеш са напредним преносом" (АТЦ, енгл. Адванцед Трансфер Цацхе). У ствар­ности, АТЦ значи да је кеш меморија повезана са централном процесорском је­ди­ни­цом преко 256-битне магистрале – четири пута шире од 64-битне магистрале процесора Пентиум ИИИ заснованом на језгру Катмаи. Укупна перформанса система је даље пове­ћа­на помоћу Интел-ове технологије напредног баферовања система, која повећава број "ба­фе­ра" измедју процесора и његове системске магистрале, што за последицу има повећање про­тока информација.

Најава процесора Пентиум ИИИ на 850 МХз и 866 МХз у пролеће 2000. године, изгледа да је потврдила Интел-ову намеру да рационализује факторе форме централних процесорских је­ди­ни­ца на плочи – на коју је раније указано објављивањем првих 0,18-микронских процесора Целерон у новом паковању ФЦ-ПГА – где су те верзије биле расположиве и у СЕЦЦ2 и у ФЦ-ПГА паковањима. Ограничена расположивост матичних плоча компатибилних са ФЦ-ПГА у првој половини 2000. године створила је тржиште за "адаптере слот-на-соцкет " (ССА). То се, медјутим, претворило у својеврсно „минско поље“ за купце, јед су неке ком­би­на­ци­је ССА/матична плоча проузроковале рад централних процесорских јединица изван специ­фи­ка­ција – што је обеснажило Интел-ову гаранцију за процесор – и потенцијално оштећивало процесор и/или матичну плочу!

Убрзо после уводјења на тржиште 31 Јулy 2000, Интел се суочио са невољом да мора да по­вуче све испоручене централне процесорске јединице Цоппермине на 1,13 ГХз, када се открило да је чип проузроковао застој система за време извршавања извесних апликација. Многи су повезивали тај проблем са све већом утакмицом са конкурентском фирмом за производњу чипова АМД – која је успела да победи Интел и пре њега прескочи баријеру од 1 ГХз неколико недеља раније – верујући да је Интел можда био присиљен да брже чипове уведе пре него што је иначе било планирано.

Ново језгро за Пентиум ИИИ, Туалатин, било је други пример обима у коме је Интел дозволио да му дугорочни технолошки планови буду поремећени краткорочним маркетиншким потребама.

ТУАЛАТИН

Интел-ова почетна замисао била је да уведе процесорско језгро Туалатин много пре него што је то заиста учињено, јер би логички напредак породице процесора Пентиум ИИИ – као по­с­ледица његове финије производне технологије – дозволио више фреквенције генератора такта. На крају, компанија је била присиљена да се усредсреди на (још увек 0,18-микронски) Пентиум 4, због тога што је он давао боље краткорочне изгледе у текућем "рату генератора такта " са фирмом АМД од језгра Туалатин, које би, наравно, захтевало велики прелаз на 0,13-микронски производни процес. Последица је да се ново језгро појавило на тржишту тек средином 2001. године.

Туалатин је у суштини његов претходник Цоппермине, сведен на 0,13-микронску матрицу. Он медјутим ипак нуди додатно повећање перформансе – логику за претходно доношење података (ДПЛ, енгл. Дата Префетцх Логиц). ДПЛ анализира облике приступа података и користи расположив пропусни опсег чеоне (ФСБ) магистрале да "унапред донесе" податке у процесорову кеш меморију нивоа Л2. Ако је предвидјање погрешно, нема придруженог кажњавања перформансе. Ако је тачно, избегава се кашњење због доношења података из главне меморије.

Мада су процесори Туалатин номинално компатибилни са процесорима Соцкет 370, так­то­ва­ње, радни напон и ниво сигнала се разликују, што практично значи да они неће радити у по­сто­је­ћим матичним плочама за Пентиум ИИИ.

Од уводјења Пентиума Про, сви Интел-ови процесори П6 користили су технологију Гуннинг Трансцеивер Логиц+ (ГТЛ+) за своје чеоне (ФСБ) магистрале. Имплементација ГТЛ+ се уствари незнатно променила од Пентиума Про до Пентиума ИИ/ИИИ, где је код ових по­след­њих направљено оно што се зове Ассистед Гуннинг Трансцеивер Логиц+ (АГТЛ+) маги­стра­ла. И ГТЛ+ и АГТЛ+ користе сигнале нивоа 1,5 В. У Туалатину је дошло до даљих про­ме­на, овог пута на сигналима АГТЛ магистрале који користе 1,25 В и где је постигнута нај­већа теоретска пропустљивост од 1,06 ГБ/с. Поред тога, ново језгро подржава употребу раз­личите шеме за тактовање магистрале, као начин да се смањи електромагнетска интер­фе­рен­ција (ЕМИ), придружена већим брзинама генератора такта.

С обзиром на то да је направљен помоћу финијег процеса, Туалатин захтева много мање електричне енергије од језгра Цоппермине. Спецификација ВРМ8.4 коју је користио његов претходник обезбедјивала је подршку само за напоне у инкрементима од 0,05 В. Централне процесорске јединице Туалатин захтевају напонске регулаторе који су у сагласности са спецификацијама ВРМ8.8, што дозвољава подешавања у инкрементима од по 0,025В .

Најзад, Туалатин доноси новину у спољашњости централне процесорске јединице. Његово ново паковање ФЦ-ПГА2 садржи интегрисани одводник топлоте (ИХС, енгл. Интегратед Хеат Спреадер), пројектован да извршава две значајне функције. Прва је да побољша ра­си­па­ње топлоте обезбедјујући већу површину на коју се хладњак прикуључује. Друга је да пру­жи заштиту од механичког оштећења крхком језгру процесора, у најмању руку од слу­чај­них оштећења која могу да се догоде приликом монтирања хладњака.

У почетку су биле дефинисане три верзије Соцкет 370 процесора Туалатин: Пентиум ИИИ-А за стоне системе, Пентиум ИИИ-С за сервере и Пентиум ИИИ-М за мобилне системе. Верзије за сервер и мобилне рачунаре су обе имале повећану кеш меморију нивоа Л2 од 512 КБ. У складу са очигледном жељом да се избегне да Туалатин сувише угрози најбољи производ за главно тржиште стоних система, процесор Пентиум 4, Туалатин је у тој верзији имао исту конфигурацију кеш меморије нивоа Л2 од 256 КБ као и његов претходних Цоппермине.

У следећој табели су дате различите инкарнације процесора за стоне системе Пентиум ИИИ до данас:

 

Година

Шифровано име

Број транзистора

Л2 кеш

Производни процес (µм)

Брзина (МХз)

1999

Катмаи

9500000

512КБ

0,25

450/500/550

1999

Цоппермине

28100000

256КБ (на матрици)

0,18

533 - 733МХз

2000

Цоппермине

28100000

256КБ (на матрици)

0,18

850МХз - 1ГХз

2001

Туалатин

44000000

256КБ (на матрици)

0,13

1,2ГХз – 1,4ГХз

 

Не само да је Туалатин била прва централна процесорска јединица која је у компанији направљена користећи 0,13-микронски производни процес, него је то такодје означило Интелов прелаз на употребу бакарних проводника за медјусобно повезивање унутар чипа, уместо дотадашњих алуминијумских.

ПЕНТИУМ 4

Почетком 2000. године, Интел је открио детаље свог првог новог језгра ИА-32 од процесора Пентиум Про – уведеног 1995. године. Претходно шифровано названо "Wилламетте" – по реци која тече кроз Орегон – оно је било објављено неколико месеци пошто је нова генерација микропроцесора била рекламирана под називом Пентиум 4 и било је намењено пре тржишту стоних система него серверима.

Представљајући највећу промену у Интел-овој 32-битној архитектури од Пентиума Про из 1995. године, процесори Пентиум 4 имали су повећану перформансу, у великој мери захва­љу­јући таквим изменама које су уредјају дозвољавале да ради на већим брзинама ге­не­ра­тора такта, као и променама у логици које су омогућавале да се више инструкцција обради по циклусу генератора такта. Медју њима је најзначајнија унутрашња проточна обрада про­це­сора Пентиум 4 – названа хиперпроточна обрада (енгл. Хyпер Пипелине) – која има 20 степени, за разлику од оних 10 у микроархитектури П6.

Типична проточна обрада има фиксирану количину рада који се захтева да би се декодовала и извршила инструкција. Тај рад извршавају појединачна логичка кола које се зову "гејтови". Свако логичко коло састоји се од више транзистора. Повећавајући број степена у проточној обради, потребно је мање логичких кола по степену. С обзиром на то да свако логичко коло захтева извесну количину времена (кашњења) да би дало резултат, смањивање броја логичких кола у сваком степену дозвољава да се повећа брзина генератора такта. То омогућава да више инструкција буде "у лету" или у различитим степенима декодовања и извршавања у проточној обради. Мада су ти добици донекле умањени услед режије коју доносе додатна логичка кола, а која је потребне да би се управљало додатним степенима, укупан ефекат повећавања броја фаза у проточној обради је смањивање броја логичких кола по степену, што дозвољава вишу фреквенцију језгра и побољшава скалабилност.

У општем изразу, максимална фреквенција која може да се постигне помоћу проточне обраде у еквивалентном силицијумском производном процесу може да се процени као:

1/(време проточне обраде у нс/број степена) * 1000 (да се претвори у МХз) = максимална фреквенција

Сходно томе, максимална фреквенција која се може постићи помоћу петостепене, 10-наносекундне проточне обраде је: 1/(10/5) * 1000 = 500 МХз.

Супротно од тога, 15-степена, 12-наносекундна проточна обрада може да достигне: 1/(12/15) * 1000 = 1250 МХз, односно 1,25 ГХз

Додатна повећања фреквенције могу да се постигну променом силицијумског процеса и/или употребом мањих транзистора, да би се смањила количина кашњења коју проузрокује свако логичко коло.

Остале нове карактеристике које су уведене са новом микроархитектуром процесора Пентиум 4 – названом НетБурст - укључују:

  • иновативну имплементацију кеш меморије нивоа Л1 која – поред додатка 8 КБ кеш меморије за податке – садржи и кеш за трасу извршења (енгл. Еxецутион Траце Цацхе), у који може да се смести до 12К декодованих инструкција x86 (микро-операција), уклањајући на тај начин кашњење придружено декодеру инструкција из главних петљи извршавања;
  • машину за брзо извршавање (енгл. Рапид Еxецутион Енгине) који подиже про­це­со­ро­ве аритметичко-логичке јединице на двоструку фреквенцију језгра, што резултује ве­ћом пропусном моћи извршавања и смањивањем кашњења у извршавању – чип у ства­ри користи три посебна генератора такта: за фреквенцију језгра, за фреквенцију аритметичко-логичких јединица и за фреквенцију магистрале;
  • машину за спекулативно извршавање ван редоследа велике дубине – која се зове Адванцед Дyнамиц, за избегавање застоја до којих може да додје док ин­струк­ције чекају на разрешавање зависности, а помоћу великог оквира одакле се бира;
  • кеш меморију нивоа Л2 са напредним преносом (АТЦ) од 256 КБ која омо­гу­ћа­ва 256-битни (32-бајтни) интерфејс за пренос података на сваки циклус генератора так­та језгра, обезбедјујући тако канал са много већом пропусном моћи за по­дат­ке – 44,8 ГБ/с (32 бајта x 1 препос података по циклусу генератора такта x 1.4 ГХз) - за процесор Пентиум 4 на 1,4 ГХз;
  • проширења СИМД Еxтенсионс 2 (ССЕ2) – последња итерација Интел-ове технологије СИМД (Сингле Инструцтион Мултипле Дата) интегрише 76 нове СИМД инструкције и по­бољ­шања за 68 целобројних инструкција, што допушта чипу да зграби 128 битова исто­вре­мено и у целобројном и у раду у покретном зарезу и тако убрза кодовање са ин­тензивном употребом централне процесорске јединице и операције декодовања као што су видео стриминг, говор, 3Д рендеровање и друге мултимедјске про­це­дуре;
  • прва системска магистрала на 400 МХз у рачунарској индустрији, што обезбедје 3-струко повећање у пропусној моћи у поредјењу са Интел-овом постојећом магистралом од 133 МХз.

Заснован на већ старом Интеловом 0,18-микронском производном процесу, нови чип се са­стојао од масивних 42 милиона транзистора. Заиста, првобитни дизајн би резултовао у још ве­ћем чипу – оном који би на крају био сматран сувише великим да би се економично про­из­водио 0,18-микронским процесом. Карактеристике које су морале да се изоставе из првобитне конструкције језгра Wилламетте укључивале су већу кеш меморију нивоа Л1 од 16 КБ, две потпуно функционалне јединице за рад у поретном зарезу (ФПУ) и спољашњу кеш меморију нивоа Л3 од 1 МБ. Оно што се на тај начин открило је да процесор Пентиум 4 стварно треба да се прави коришћењем 0,13-микронске технологије – што се на крају и догодило почетком 2002. године.

Прве испоруке процесора Пентиум 4 – са брзинама од 1,4 ГХз и 1,5 ГХз – појавиле су се у новембру 2000. године. Прве индикације су биле да је нови чип нудио најбоља по­бољ­ша­ња у перформанси тродимензионалних (3Д) апликација – као што су рачунарске игре – и у гра­фички интензивним апликацијама као што је видео кодовање. У свакодневним кан­це­ла­риј­ским апликацијама – као што су обрада текста, табеларни прорачуни, претраживање Wеба и елек­тронска пошта – добитак у перформанси је изгледао много мањи него што је било најављено.

Један од најконтраверзнијих аспеката процесора Пентиум 4 била је његова искључива по­дрш­ка – преко придруженог скупа чипова - за Дирецт Рамбус ДРАМ меморију (ДРДРАМ). То је учинило системе засноване на Пентиуму 4 значајно скупљим од од­го­ва­рајућих система конкурентске фирме АМД, који су дозвољавали употребу уобичајене СДРАМ меморије, а уз мали видљив добитак у перформанси. Заиста, тхе комбинација АМД-ове централне процесорске јединице Атхлон и ДДР СДРАМ, надмашила је системе Пентиум 4 опремљене са ДРДРАМ меморијом, и то по значајно нижој цени.

Pentium 4

У првој половини 2001. године, конкуренти у производњи језгара, фирме СиС и ВИА од­лу­чи­ле су да искористе насталу ситуацију уводјењем скупова чипова за Пентиум 4 који су по­др­жа­вали ДДР СДРАМ меморију. Интел је одговорио у лето 2001. године уводјењем свог скупа чипова и845. Медјутим, чак и то признавање грешке било је неодлучно, зато што је скуп чипова и845 подржавао само ПЦ133 СДРАМ меморију, а не и бржу ДДР СДРАМ меморију. Потрајало је до почетка 2002. године, када је компанија најзад урадила праву ствар, поново уводећи скуп чипова и845 који је сада подржавао ДДР СДРАМ као и ПЦ133 СДРАМ.

У току 2001. године, појавио се известан број бржих верзија централне процесорске јединице Пентиум 4. Верзије на 1,9 ГХз и 2,0 ГХз уведене су у лето 2001. године и биле су рас­по­ло­живе и са првобитним 423-пинским интерфејсом подножја ПГА (Пин Грид Арраy) и у но­вом фактору форме Соцкет 478. Главна разлика измедју те две верзије је у томе што новији фор­мат подножја има много гуишћи распоред пинова познат као интерфејс µПГА (мицро Пин Грид Арраy). То оногућава да се значајно смање и сама централна процесорска је­ди­ни­ца и простор који заузима интерфејс подножја на матичној плочи.

Уводјење фактора форме Соцкет 478 у то време било је пројектовано како би се поплочао пут за Wилламеттеовог 0,13-микронског наследника, познатог као Нортхwоод.

НОРТХWООД

У току неколико месеци после почетка испоручивања Пентиума 4 крајем 2000. године, водј­ство у трци ко ће имати најбржи процесор на тржишту прелазило је са Интела на АМД и обр­ну­то, без јасног указивања на победника. Медјутим, до краја 2001. године, фирма АМД је успела да оствари несумњиву предност помоћу своје породице процесора Атхлон XП.

Интелов идговор је стигао почетком 2002. године, у облику језгра Нортхwоод процесора Пентиум 4, произведеног коришћењем 0,13-микронске процесне технологије, коју је ком­па­нија први пут применила за процесор Туалатин, средином 2001. године. Прелазак на финију производну технологију представља посебно значајно унапредјење процесора Пентиум 4. Када је он првобитно уведен као 0,18-микронски процесор, имао је језгро које је било скоро 70% веће него оно код конкурената. Веће језгро значи да постоје већи изгледи за налажење дефеката на једном процесору, што снижава принос прилико израде чипова. Веће језгро такодје значи да мање централних процесорских јединица може да се произведе од једне плочице, што такав процесор такодје чини веома скупим чланом породице.

Овај проблем се решава помоћу 0,13-микронског језгра Нортхwоод. У поредјењу са прво­битном 0,18-микронском површином матрице чипа Wилламетте од 217 мм2, код језгра Нортхwоод она износи само 146 мм2. То значи да на постојећим плочицама од 200 мм, Интел сада може да производи приближно два пута више процесора Пентиум 4 по пло­чици него што је то било могуће код 0,18-микронског процеса.

У ствари, ново језгро Нортхwоод се по архитектури уопште много не разликује од свог претходника, а већина разлика може да се припише финијој производној технологији. Пре све­га, Интел је искористио могућност која се тиме појавила да повећа број транзистора – са 42 на до 55 милиона – повећавање капацитета кеш меморије нивоа Л2 са 256 КБ на 512 КБ.

Употреба 0,13-микронске технологије такодје је дозволила да се радни напон језгра снизи са 1,75 В на 1,5 В, што је значајно утицало на расипање топлоте. Максиммално расипање топлоте старијих процесора Пентиум 4 који су радили на 2 ГХз било је 69 W; супротно од тога, нови Пентиум 4 Нортхwоод ради на истој фреквенцији генератора тактарасипајући само 41 W топлоте.

Процесори Нортхwоод уведени почетком 2002. године били су расположиви у две брзине: 2,0 ГХз и 2,2 ГХз. Да би се раликовали од својих старијих 0,18-микронских парњака, први од њих је био означаван као Пентиум 4 2А. Верзије 2,26 ГХз и 2,4 ГХз – које користе бржу четвороструку магистралу која је радила на 533МХз – очекивани су у пролеће 2002. године, а било је вероватно да ће препрека од 3 ГХз вероватно бити достигнута до краја те године.

Новим језгром употпуњен је прелазак са интерфејса Соцкет 423, који су користили ранији про­цесори Пентиум 4, на фактор форме Соцкет 478, па су све верзије Нортхwоод биле рас­по­ло­живе само у овом новијем формату. Очекивало се да ће се појавити конвертори Соцкет 478 на Соцкет 423, како би се власницима старијих матичних плоча омогућило да их над­гра­де помоћу новијих процесора. Матичне плоче за Соцкет 478 могу да се спрегну или са Интеловим скупом чипова и850 (за ДРДРАМ меморију) или са ДДР СДРАМ ме­моријом коју подржавају скупови чипова као што је и845 и конкурентске понуде из фирми СиС и ВИА.

У јесен 2002. године, Пентиум 4 је постао први комерцијални микропроцесор који је радио на 3 милијарде циклуса у секунди. Пентиум 4 на 3,06 ГХз био је такодје значајан и по то­ме што је означио уводјење Интелове иновативне технологије хиперобраде по више нити (ХТ, енгл. Хyпер-Тхреадинг) у арену стоних рачунарских система. У ствари, технологија ХТ била је присутна на ранијим процесорима Пентиум 4. Она није била раније омогућена због системске инфраструктуре која је била неопходна да би се у пуној мери искористиле њене предности – подршка скупа чипова, матичне плоче које су испуњавале захтеване енер­гет­ске и топлотне спецификације, потребан БИОС, подршку драјвера и оперативног система – све то раније није било присутно.

Развијена на Интеловим напредним серверским процесорима, технологија ХТ омогућава да ПЦ рачунар ефикасно ради максимизовањем процесорског ресурса и допуштањем да је­дан процесор извршава две посебне софтверске нити истовремено. У околини где се извршава ви­ше задатака истовремено, чист резултат је побољшан ниво перформансе који се сам по себи ма­нифестује бољом одзивношћу система.

Перформанса процесора Пентиум 4 се значајно побољшала у пролеће 2003. године, са об­јав­љивањем техничких иновација које су повећале брзину којом су подаци текли измедју ра­чунарског процесора и системске меморије, а такодје и удвостручиле пропусни опсег ра­чу­нарског умрежавања.

Нови процесор био је одлична илустрација да повећање брзине генератора такта није једини на­чин да се повећа перформанса. Повећање фреквенције најбрже системске магистрале са 533 МХз на 800 МХз омогућава да се информације преносе унутар система до 50% брже не­го код претходних верзија чипа. Штавише, обезбедјивањем подршке за ДДР400 ме­мо­ри­ју са двоструким каналом, нова платформа са скупом чипова и875П/и865 – објављена у исто време – обезбедила је архитектуру са повећаним меморијским пропусним опсегом, која је потребна да би се бржа системска магистрала у потпуности искористила: меморијски про­пусни опсег од 6,4 ГБ/с који је омогућила двоканална меморија ДДР400 био је са­вр­ше­но уравнотежен са чеоном (ФСБ) магистралом на 800 МХз.

Balanced Bandwidth

Прва централна процесдорска јединица са чеоном (ФСБ) магистралом на 800 МХз био је Пентиум 4 3.0Ц - где је "Ц" означавало подршку са ФСБ магистралу на 800 МХз, веома слич­но као што је "Б" означавало подршку за ФСБ на 533 МХз у раним данима првих про­це­сора Пентиум 4 са ФСБ на 533 МХз. То је било 66 МХз мање од Интеловог прет­ход­ног најбржег процесора Пентиум 4. Верзије са мањим брзинама генератора такта уво­дје­не су у наредном периоду, а врхунац је био у лансирању модела на 3,2 ГХз, у лето 2003. го­дине. Очекивало се да ће то бити последњи 0,13-микронски Нортхwоод процесор, пре уво­дјења новог језгра Пресцотт – направљеног коришћењем 90-нанометарског процеса (0,09 микрона) – у последњем кварталу 2003. године.

ТЕХНОЛОГИЈА ЗА ХИПЕРОБРАДУ ПО ВИШЕ НИТИ

Скоро сви савремени оперативни системи деле своје радно оптерећење на процесе и нити (енгл. тхреадс) који могу да се независно распоредјују и шаљу на извршење на процесор. Иста подела радног оптерећења може да се пронадје у многим апликацијама високе пер­фор­мансе, као што су машине за рад са базама података, програми за научна изра­чу­на­ва­ња, алати за инжењерске радне станице и мултимедијски програми. Да би се приступило пове­ћа­ној процесној моћи, већина савремених оперативних система и апликација су такодје кон­стру­исани да извршавају у дво- или мултипроцесорском окружењу где – кроз употребу си­метричног мултипроцесиирања (СМП) – процеси и нити могу да се шаљу на извршење на више процесора.

Техноологија за хиперобраду по више нити (енгл., Хyпер-Тхреадинг) даје снагу тој подршци за паралелизам на нивоу процеса и нити имплементирањем два логичка процесора на једном чипу. Та конфигурација дозвољава нити да се извршава на сваком логичком процесору. Проце­сорско језгро истовремено шаље на извршење инструкције из обе нити. Оно кон­ку­рент­но извршава те две нити, користећи распоредјивање инструкција ван редоследа, како­ би запос­ли­ло што је могуће више извршних јединица у току сваког циклуса генератора такта.

Hyper-Threading technology

Са тачке гледишта архитектуре, процесор са технологијом за хиперобраду по више нити може да се посматра као да се састоји од два логичка процесора, од којих сваки има своје соп­стве­но стање архитектуре ИА-32. После укључења напајања и иницијализације, сваки логички про­цесор може појединачно да се заустави, прекине, или да му се нареди да извршава од­ре­дје­ну нит, независно од другог логичког процесора на чипу. Логички процесори деле ресурсе за извршавање процесорског језгра, што обухвата машину за извршавање, кеш меморије, интерфејс према системској магистрали и фирмвер.

Наследјени софтвер ће коректно радити на процесору који има ХТ, а измене кода да би се до­била оптимална корист од те технологије су релативно једноставне. Интел процењује да је мо­гућ добитак у перформанси до 30%, када се извршава оперативни систем и апликациони кôд за обраду по више нити. Штавише, у мултипроцесорским окружењима повећање у рачу­нар­ској моћи ће се скалирати линеарно како се повећава број физичких процесора у систему.

ПРЕСЦОТТ

У фебруару 2004. године, Интел је званично објавио четири нова процесора, који су на­прав­ље­ни коришћењем компанијине у индустрији водеће, 90-нанометарске технологије за ма­сов­ну производњу. У почетку шифровано названи "Пресцотт", нови процесори су били так­то­ва­ни фреквенцијама измедју 2,8 и 3,4 ГХз и разликовали су се од претходних серија Нортхwоод означавањем помоћу слова "Е". Очекивало се да ће чипови засновани на јез­гру Пресцотт достићи брзине генератора такта од 4 ГХз крајем 2004. године.

У почетку, централне процесорске јединице Пресцотт су користиле исти интерфејс Соцкет 478 као и раније верзије Пентиума, имале су чеону (ФСМ) магистралу на 800 МХз, подржавале су хиперобраду по више нити и биле компатибилне са великим бројем постојећих Интелових ску­пова чипова, као што су породице и875П и и865. Очекивало се да ће ново јзгро касније прећи на интерфејс ЛГА775 (који се такодје зове и Соцкет Т). Он користи матрицу од 775 пи­но­ва и представља много јефтинији облик паковања од ПГА или БГА.

Главне разлике језгра Пресцотт од његовог претходника су у његовој много дубљој про­точној обради, повећаним капацитетима кеш меморија и повећаном скупу инструкција ССЕ. У поредјењу са својим претходником, проточна обрада језгра Пресцотт има додатних 11 степена. Ефекат 31-степене проточне обраде ће бити далеко већи простор за повећавања брзина генератора такта у будућности. Величине кеш меморија нивоа Л1 и Л2 су удво­стру­чене на 16 КБ 8-струког асоцијативног пресликавања скупова и 1 МБ респективно, а ново језгро има додатних 13 инструкција ССЕ –сад назване ССЕ3 – у односу на Нортхwоод.

Изградјена искључиво на плочицама од 300 мм, Интелова 90-нанометарска производна тех­нологија комбинује високу перформансу, транзисторе мале снаге, пренапрегнути си­ли­ци­јум, бакарне унбутрашње везе велике брзине и нови диелектрични материјал са малом кон­стант­ом (к). Нови процесори представљају, по први пут, обједињавање свих тих технологија у једном производном процесу. Пресцотт је такодје прво од Интелових језгара којед има 7 ме­талних слојева, јер је додатни слој био потребан због огромног повећања у броју тран­зис­тора централне процесорске јединице, на 125 милиона у поредјењу са Нортхwоодових 55 милиона. Упркос томе, 112 мм2 новог 90-нанометарског језгра Пресцотт је за више од 20% мање него код његовог претходника.

Prescott Die

Ускоро после лансирања своје прве производне линије централних процесорских јединица зас­но­ваних на језгру Пресцотт, Интел је такодје указао да ће његови будући процесори Пресцотт засновани на ЛГА775 (као и његова нова генерација 32-битних процесора Xеон) укључити 64-битна x86 проширења, компатибилна са АМД-овом 64-битном архитектуром. Мада на ово прећутно одобрење његових 64-битних технолошких инитцијатива може да се гле­да као на победу АМД – и потенцијалну оптижницу против Интелових сопствених 64-бит­них процесора Итаниум 2 – то такодје може дугорочно да донесе невоље главно Интеловом ривалу, присиљавајући АМД-ову линију 64-битних процесора да се такмичи у оба­ра­њу цене, уместо у технолошким достигнућима.

Убрзо после своје одлуке да предје са брзине генератора такта на бројеве централних про­це­сорских јединица да би означио релативну перформансу и позиционирање на тржишту, Интел је об­јавио прве процесоре стоних система који користе нову 5xx номенклатуру модела у лето 2004. године. Сви нови чипови користили су компанијин нови скуп чипова оспособљен за ПЦИ Еxпресс и интерфејс централне процесорске јединице ЛГА775 и били су опремљени са кеш ме­моријом нивоа Л2 капацитета 1 МБ. Брзине генератора такта биле у опсегу од 2,8 ГХз за модел 510 до 3,6 ГХз за модел 560.

Последња ревизија процесора Пентиум 4 био је Цедар Милл, уведен почетком 2006. го­ди­не. То је једноставно било директно смањивбање језгра серије 600 на 65 нм, без икаквих до­давања нових својстава. У следећој табели приказане су различите инкарнације процесора Пентиум 4 све до његове последње верзије на главном тржишту процесора за стоне системе:

 

Година

Шифровано име

Број транзистора

Величина матрице

Л2
кеш

Производни процес

Брзина
(ГХз)

2000

Wилламетте

42000000

217 мм2

256КБ

0,18µм

1,4 – 2,0

2002

Нортхwоод

55000000

146 мм2

512КБ

0,13µм

2,0 – 3,4

2004

Пресцотт

125000000

112 мм2

1МБ

0,09µм

до 3,6

2006

Цедар Милл

188000000

81 мм2

2МБ

65нм

до 3.6

 

БРОЈЕВИ ПРОЦЕСОРА

Протекло је већ више година од када је у развоју централних процесорских јединица дошло до пре­ласка на испоручивање производа за ПЦ платформе са ширим побољшањима, која иду даље од традиционалне метрике "брзине генератора такта". Заиста, баш као што могу да се на­праве додатне способности у платформи, које су изван процесора, тако постоје и додатне ка­рактеристике које се могу побољшасти унутар самог процесора, а које су изван пуког повећавања брзине генератора такта.

АМД је у дужем временском периоду тражио начин да смањи значај просте брзине ге­не­ра­тора такта као детерминанте укупног нивоа перформансе процесора и прешао је на тзв. "бројеве модела" – мада је усвојио шему давања назива којим је у ствари обележавао сво­је процесоре проценама брзина које су указивале на то са којим Интеловим чиповима су так­ви АМД-ови процесори могли да се упореде! Све до недавно, Интел је изгледао сасвим за­довољан да се држи брзина генератора такта, вероватно зато што су њихови чипови били так­товани вишим фреквенцијама од одговарајућих централних процесорских јединица фирме АМД.

Ствари су се промениле у пролеће 2004. године. Правећи потез за који је изјавио да ће боље приказивати укупан скуп карактеристика својих процесора и помагати крајњим корисницима да буду боље информисани приликом доношења одлука о својим куповинама на тржишту ПЦ ра­чунара, Интел је такодје одлучио да напусти своју номенклатуру производа за стоне и пре­нос­не рачунаре, засновану на ГХз, замењујући је конвенцијом давања назива зас­но­ва­ном на "бројевима процесора". У будућности, поред узимања у обзир брзине генератора так­та, приликом давања бројева Интеловим процесорима ће такодје водити рачуна и о до­дат­ним значајним карактеристикама, као што су величина кеш меморије, брзина чеоне (ФСБ) ма­гистрале, производна технологија и друга битна побољшања архитектуре.

Резултат ће бити систем номенклатуре помоћу бројева процесора који користи комбинацију марке процесора ("породица процесора") и посебан 3-цифрени број ("број процесора").

Processor Numbering

Бројеви процесора ће се категоризовати помоћу 3-цифрених нумеричких секвенци, као што су 7xx, 5xx, или 3xx. Тај број, плус породица процесора чине укупно "име процесора". Унутар сваке секвенце броја, налазе се специфични бројеви процесора, као што су 735, 560, или 320. Референце на брзину генератора такта у имену процесора (као што се то радило у про­ш­лости) биће замењене бројем процесора, који сада представља шири скуп карактеристика ко­је утичу на укупно корисниково искуство. Породице процесора могу такодје да се ме­ња­ју, да би одражавале промене у Интеловим понудама производа. У време објав­љи­ва­ња, примери специфичних породица процесора које је дао Интел укључивали су следеће:

 

Породица процесора за стоне системе

Број секвенце

Процесор Интел Пентиум 4 (Укључујући процесор Интел Пентиум 4 који подржава технологију хиперобраде по више нити и процесор Интел Пентиум 4 са технологијом ХТ)

5xx

Процесор Интел Целерон Д

3xx

Породица процесора за мобилне системе

 

Процесор Интел Пентиум М
(процесорска компонента производа Интел Центрино)

7xx

Процесор Мобиле Интел Пентиум 4 (укључујући процесор Мобиле Интел Пентиум 4 процессор који подржава технологију хиперобраде по више нити и процесор Мобиле Интел Пентиум 4 са технологијом ХТ)

5xx

Процесор Интел Целерон М

3xx

 

Већи број унутар породице процесора може да указује на више карактеристика процесора, бољу специфичну карактеристику процесора, оили на промену у архитектури. Запазите да у неким случајевима, процесор са већим процесорским бројем може потенцијално да има више од једне карактеристике, а мање од друге.

Сврха бројева процесора је да се они искористе како би се направила разлика измедју ре­ла­тив­них укупних карактеристика унутар одрфедјене породице процесора (на пример, унутар Интелове породице процесора Пентиум 4) и унутар бројне секвенце (на пример измедју 550 и 540). Саме по себи, цифре немају некакво инхерентно значење, посебно када се раз­ма­тра­ју различите породице; на пример, 710 није "боље" од 510 само зато што је 7 веће од 5 са ну­меричке тачке гледишта. Бројеви су сврстани уз различите породице процесора и стога пред­став­љају различите вредности предлога који се постављају пред крајне кориснике. Све у свему, следеће смернице би требало да помогну у тумачењу броја процесора:

 

Шта он јесте

Шта он није

Средство за прављење разлике измедју релативних својстава унутар породице процесора.

Начин да се пореде бројеви кроз различите породице процесора.

Указује на више својстава, више од једног својства, или на промену у архитектури.

Мера веће перформансе.

Комбиновано са трговачким називом, помоћ у водјењу купца у избору правог процесора.

Једини чинилац у избору процесора.

 

ПРОЦЕСОРИ СА ВИШЕ ЈЕЗГАРА

У октобру 1989. године, разматрајући будућност са аспекта Моореовог закона, четири Интелова технолога написали су чланак под насловом "Микропроцесори око 2000. године", у коме су превидели да би се процесори са више језгара могли појавити на тржишту почетком сле­дећег века. Петнаест година касније, то предвидјање се показало истинитим и раз­вој процесора са више језгара је постала једна од главних иницијатива у производњи и посло­ва­њу, како Интела, тако и његовог највећег конкурента у прављењу чипова – фирме АМД.

Најједноставније објашњено, архитектура процесора са више језгара тражи да инжењери који про­јектују чипове поставе две или више машина за рачунање заснованих на процесору уну­тар једног јединог процесора. Такав процесор са више језгара укључује се директно у под­нож­је за један процесор, али оперативни систем опажа свако од његових извршних језгара као дискретни логички процесор, са свим придруженим ресурсима за извршавање. То је раз­ли­чи­то од технологије за хиперобраду по више нити, где се израчунавања врше помоћу једног језгра, ефикасније користећи постојеће ресурсе за извршавање, како би се омогућила боља обрада по више нити.

Делећи посао око израчунавања које изводи једно језгро микропроцесора у традиционал­ним микропроцесорима и распростирући га на више извршних језгара, процесор са више језгара (енгл., мулти-цоре процессор) може да уради више посла унутар једног циклуса генератора такта. Да би се реализовао тај добитак у перформанси, софтвер који ради на платформи мора да се напише тако да може да распростре своје радно оптерећење преко више извршних јез­га­ра. Та функцтионалност се зове паралелизам на нивоу нити (скраћено енгл., „тхреадинг“). Апликације и оперативни системи који су написани да то подржавају, зову се „за обраду по више нити“ (енгл., „тхреадед“ или „мулти-тхреадед“).

Процесор опремљен за паралелизам на нивоу нити може да извршава потпуно одвојене нити кода. То може да значи да једна нит ради у оквиру апликације, а друга нит припада опе­ратив­ном систему, или да паралелне нити раде у оквиру једне апликације. Паралелизам на нивоу нити посебно је користан у бројним мултимедијским апликацијама, зато што су многе од њи­хо­вих операција способне да раде паралелно.

У комбинацији са хиперобрадом по више нити, Интелови процесори су у стању да обрадјују че­тири софтверске нити истовремено, ефикасније користећи ресурсе који би иначе остали не­за­пос­лени:

Thread-level Parallelism

Први Интелов процесор са два језгра за стоне платформе, шифровано назван "Смитхфиелд" и за­снован на 90-нанометарској процесној технологији, појавио се 2005. године. Чип на­мењен главном тржишту назван је Пентиум Д, а дат му је број модела који почиње са 8. Он није имао омогућену хиперобраду по више нити. Ново издање са два језгра Пентиум Еxтреме Едитион користи исти бројни систем означавања као и Пентиум Д, од кога се разликује само по томе што му је омогућена хиперобрада по више нити.

СМИТХФИЕЛД

У суштини, језгро Смитхфиелд није ништа друго него пар спојених 90-нанометарских матрица чипа Пресцотт 1М. Свако језгро има своју сопствену кеш меморију нивоа Л2 од 1 МБ, којој оно друго може да приступи преко специјалног интерфејса магистрале. Резултат је матрица чипа од 206 мм2, која се састоји од 230 милиона транзистора.

Smithfied Dual Core

Без обзира што нови чипови са два језгра користе исто подножје ЛГА775 као процесор Пентиум 4 Пресцотт, ипак ћете морати да имате нову матичну плочуда бисте их сместили, зато што захтевају подршку скупа чипова матичне плоче. У игру улазе нови скупови чипова 945 и 955X, првобитно названи "Лакепорт" и "Гленwоод", респективно. Они у суштини обез­бе­дју­ју исте карактеристике као претходни скупови чипова 915 и 925X, плус подршку за нове про­цесоре са два језгра. Први је намењен за употребу са процесором за главно тржиште Смитхфиелд и долази у две верзије - 945П Еxпресс и графички оспособљен 945Г Еxпресс – где овај последњи сарадјује са чипом Еxтреме Едитион. Сви чипови стоних система са дво­стру­ким језгром треба да подрже технологије ЕМ64Т, ЕИСТ, XД бит и Вандепоол, које су у последње време уведене као иновације архитектуре Пентиум 4 Еxтреме Едитион:

  • Технологија Енханцед Меморy 64 (ЕМ64Т) обезбедјује 64-битна проширења ар­хи­тектуре x86, компатибилна са оперативним системом Wиндоwс XП Профессионал x64 Едитион, дозвољавајући истовремено извршавање 32-битних и 64-битних аплика­ци­ја и подршку помоћу преко 4 ГБ РАМ меморије.
  • Технологија Енханцед Интел СпеедСтеп (ЕИСТ) истоветна је механизму примење­ном у Интеловим мобилним процесорима, што допушта процесору да смањи фрек­вен­цију генератора такта када се не захтева висока перформанса, чиме се значајно сма­њује расипање топлоте и потрошња електричне енергије централне процесорске јеинице.
  • Технологија Дисабле Бит (XД бит), чија подршка тзв. НX бита (Нон-Еxецуте) за­бра­њу­је извршавање кода смештеног у извесним страницама меморије, чиме се спре­ча­вају напади прекорачења бафера.
  • Интелова технологија Вандепоол (позната и као технологија виртуелизације) допушта си­стему да извршава више оперативних система и апликација у независним парти­ци­ја­ма, дозвољавајући да један рачунарски систем ради као више "виртуелних" машина.

У мају 2005. године, појавила су се три чипа Смитхфиелд Пентиум Д цхипс, са брзинама генератора такта од 2,8, 3 и 3,2 ГХз и бројевима модела 820, 830 и 840, респективно.

ПЕНТИУМ Д

Очекује се да појава процесора за стоне системе са више језгара стави тачку на трку у по­ве­ћавању брзина генератора такта која се одвијала измедју компанија Интел и АМД по­след­њих неколико година, а даља експоненцијална повећања фреквенције такта не изгле­да­ју вероватна. Уместо тога, све док буде важио Моореов закон, очекује се да ће све већи број транзистора који производјачи чипова успеју да „стрпају“ у своје процесоре, повећати моћ централних процесорских јединица на друге начине, на пример додавањем језгара, као што је то учињено у Пентиуму Д. Заиста, Интелово очекивање је било да ће преко 70% ње­го­вих централних процесорских јединица за стоне системе, испоручених до краја 2006. го­ди­не, бити са више језгара.

Први чипови Пентиум Д, уведени у мају 2005. године, били су направљени помоћу Интелове 90-нанометарске процесне технологије и имали су серијске бројеве модела 800. Најбржа цен­трална процесорска јединица имала је брзину генератора такта од 3,2 ГХз. Почетком 2006. године, уведени су модели серије 900 чипова Пентиум Д, шифровано названи "Преслер", произведени помоћу Интелове 65-нанометарске процесне технологије.

Чипови Преслер састоје се од пара језгара Цедар Милл. Медјутим, за разлику од преходних чи­пова Смитхфиелд Пентиум Д, тај пар језгара је физички раздвојен. Имплементација чипова као једног паковања које се састоји од две дискретне матрице дозвољава флексибилност про­изводње, јер исто језгро може да се употреби или за процесор Цедар Милл са једним јез­гром, или за процесор Преслер са два језгра. Штавише, побољшани су приноси у производњи, што је последица да се у случају дефекта одбацује само једно језгро, а не цело паковање од два језгра.

Нова процесна технологија омогућила је повећање не само брзина генератора такта, него и броја транзистора на матрици чипа. Сходно томе, Преслер има 376 милиона транзистора у по­ре­дјењу са Смитхфиелдових 230 милиона. У исто време, величина матрице чипа смањена је са 206 мм2 на 162 мм2. Као резултат, било је могуће повећати Преслерову кеш меморију ни­воа Л2. Док је његов претходник имао две кеш меморије нивоа Л2, свака по 1МБ, кеш ме­морије нивоа Л2 новог процесора Преслер су удвостручени по величини, свака на по 2 МБ. Блискост више језгара централних процесорских јединица на истој матрици чипа има пред­ност да коло за кохеренцију садржаја кеш меморија може да ради на много већој брзини ге­нератора такта него што је то могуће ако сигнали морају да путују ван чипа, па ком­би­но­вање еквивалентних централних процесорских јединица на једној матрици чипа значајно по­бољшава перформансу операција испитивања садржаја (енгл., снооп) кеш меморија.

Треба запазити да Пентиум Д остварује значајна побољшања перформансе само код ап­ли­ка­ција које су написане посебно за више централних процесорских јединица или језгара – као што су већина програма за 3Д рендеровање и видео кодери – или у ситуацијама исто­вре­ме­ног рада на више задатака, где корисник ПЦ рачунара извршава више апликација са ин­тен­зив­ном употребом централне процесорске јединице, дозвољавајући да свако језгро ради на раз­личитој апликацији. Како је већина пословних апликација и рачунарских игара 2005. године ко­ристила само једну нит, Пентиум Д је за њих имао сличну перформансу као старије цен­трал­не процесорске јединице Пентиум 4 на истој брзини генератора такта.

У пролеће, најбржи објављени чип за главно тржиште Пентиум Д био је 950, на 3,4 ГХз. Медјутим, најава марке Интел Цоре за будуће процесоре на Интеловом Форуму Развоја у марту 2006. године указало је да ће Пентиум Д бити последњи процесор са именом Пентиум, марком која је била прворазредни Интелов производ још од 1993. године.

ПУТ ДАЉЕГ РАЗВОЈА

У СЛЕДЕЋОЈ ТАБЕЛИ ДАТО ЈЕ ПРЕДВИДЈЕН ПУТ РАЗВОЈА БУДУЋИХ ИНТЕЛОВИХ ПРОЦЕСОРА ЗА СТОНЕ СИСТЕМЕ ГЛАВНОГ ТРЖИШТА. ТРЕБА ЗАПАЗИТИ ДА НЕ ЈАВНИХ ИНФОРМАЦИЈА ЗА ПЛАН ДАЉЕГ РАЗВОЈА ПРОЦЕСОРА ПЕНТИУМ ПОСЛЕ ПРВЕ ПОЛОВИНЕ 2007. ГОДИНЕ. ИНТЕЛ ПОСЛЕ ТОГА ВАН СВАКЕ СУМЊЕ ПРЕЛАЗИ НА СВОЈУ НОВУ ТЕХНОЛОГИЈУ ЦОРЕ.

 

ПРВА ПОЛОВИНА 2007. ГОДИНЕ

 

ПРОЦЕСОР ИНТЕЛ ПЕНТИУМ 4 672 КОЈИ ПОДРЖАВА ХТТ ИЛИ ВИШЕ ОД ТОГА
- КЕШ МЕМОРИЈА НИВОА Л2 ОД 2МБ
- 3,60 ГХЗ
- ЧЕОМА (ФСБ) МАГИСТРАЛА НА 800 МХЗ
- ПОРОДИЦА СКУПА ЧИПОВА ИНТЕЛ 945/955X ЕxПРЕСС

 

ИНТЕЛ ЦЕЛЕРОН Д ИЛИ БОЉИ
- КЕШ МЕМОРИЈА НИВОА Л2 ОД 512КБ
- 3,46 ГХЗ
- ЧЕОМА (ФСБ) МАГИСТРАЛА НА 533 МХЗ
- ПОРОДИЦА СКУПА ЧИПОВА ИНТЕЛ 945X/946X ЕxПРЕСС

 
{/xа}
Рачунарски факултет Рачунарски факултет 011-33-48-079