Из техничких разлога садржај читалишта можете пратити искључиво на латиници.

Dakle, ko je zaista izmislio Internet? (4.)

Teorija broj četiri – na osnovu aplikacija

Možda kao odgovor na svu pometnju oko toga da li Internet može da se predstavi bilo telefonskom infrastrukturom ili nekim određenim protokolom u transportnom sloju, Mitra Ardron odvodi diskusiju dalje jednom sasvim drugačijom teorjom. (Bilten: Internet History newsletter, October 2004).

 

"Ja bih rekao da je definisanje istorije interneta na osnovu konkretnog protokola koji je preovladao, samo jedan od mogućih načina. Zapitajte se – da li bi to i dalje bio internet kad bismo koristili ATM, ili X.25 ili bilo koji od ostalih konkurentskih protokola? Naravno da bi.

Alternativni pogled na istoriju bi pratio istoriju Interneta kao sveprisutnog korišćenja elektronskih "onlajn" komunikacija. Istoriji je mesto na sloju aplikacija – sa razvojem e‑pošte, napretkom od vlasničkih baza podataka do baza Gopher i Wais i do World Wide Web, kao i od diskusionih grupa (engl. newsgroups) i konferencija (na primer, BITnet ili Usenet) sve do spiskova adresa (engl. mailing lists) i blogova.

Jedan veoma značajan trend koji se često ignoriše su raznovrsni onlajn sistemi, rani Source, Compuserve, Dialcom, i naravno APC networks, Fidonet itd. Ako ništa drugo, istorija korišćenja Interneta, bar iz aspekta javnosti, više duguje tom razvojnom toku nego prema uobičajenim verzijama.

Iz te perspektive, prelazak sa transportnog protokola X.25 na TCP/IP negde oko '92 izvršeno je prosto zbog toga što je odnos troškova i koristi za TCP/IP pao ispod istog odnosa za X.25”.

Ardron pominje postojanje režima međusobnog povezivanja koji se razvijao između raznih komercijalnih, neprofitnih mreža i mreža koje su ljudi pravili iz hobija i koje su počele da se pojavljuju sredinom 1980-ih gde se nije obavezno koristio TCP/IP. U ovom periodu pre Weba, e-pošta je počela slobodno da se razmenjuje među mrežama prema standardima koji su tek počeli da se razvijaju i kroz različite mrežne prolaze. Diskusione grupe koje su potekle iz akademskih krugova postale su dostupne na raznovrsnim mrežama, dok je samo mali procenat ljudi koristio rastuću globalnu mrežu na kojoj se koristio TCP/IP.

"Ubistvena aplikacija" (engl. killer app) kao pokretačka snaga svih tih mreža bila je e‑pošta. E‑pošta je postojala pre Interneta, ali u to vreme je e‑pošta mogla da se koristi samo za slanje poruka raznim korisnicima istog računara. Međutim, kad su računari počeli međusobno da razgovaraju preko mreža, problem je postao malo složeniji – bio je potreban način da se poruka stavi u koverat i da se adresira. Da bi se to postiglo, bilo je potrebno sredstvo kojim se ukazuje kome treba uputiti pismo, sredstvo koje elektronski poštari razumeju – isto kao kod obične pošte, bio je potreban način da se označi adresa.

Tako se Reju Tomlinsonu (Ray Tomlinson) pripisuje da je izmislio e‑poštu godine 1972. Kao i mnogi drugi koji su krčili prve puteve na Internetu, Tomlinson je radio za firmu Bolt Beranek and Newman kao izvođač za Arpanet. On je odabrao simbol @ sa računarske tastature kao oznaku za slanje poruka iz jednog računara u drugi. Nakon toga, svako ko koristi Internet standarde jednostavno navodi “ime-korisnika@ime-računara”. Internet krčilac Jon Postel bio je jedan od prvih korisnika novog sistema i njemu se pripisuje da je izjavio kako je to "dobar štos" ("nice hack"). Stvarno je to i bio, a traje do današnjeg dana.

E‑pošta je bila masovno prihvaćena u eri pre World Wide Weba, poznatoj po nazivu "ratovi protokola" (engl. protocol wars). Vlade su neko vreme zagovarale jedan sasvim drugačiji skup standarda zasnovan na sistemu OSI; mreže hobi korisnika održavale su sistem Fidonet; različiti softveri kao što su APC i UFGate premošćivali su zasebne svetove Unix i PC mreža – a sva sila komercijalnih sistema kao što su Dialcom, Compuserve, AOL i drugi sistemi za e‑poštu sa sasvim drugačijim operativnim sistemima su svi tražili odgovor na krizu povezivanja. Ali razmena e‑pošte preko tih sistema je već funkcionisala na raznovrsne načine.

Kasnije je TCP/IP pobedio u ratovima protokola zbog nižih troškova i jednostavnijeg usvajanja. Ubrzo zatim, pojavio se World Wide Web, pa su i poslednji lenjivci koji su verovali u svoju zasebnu budućnost počeli da se preorijentišu.

Nalaz za teoriju na osnovu aplikacija

Ova teorija je uverljiva zato što jasno opisuje razloge zbog kojih su ljudi počeli da koriste Internet. Ona daje pristupačnije objašnjenje jednog u suštini pristupačnog fenomena. Ona zadovoljava sve naše kriterijume; zaista se e‑pošta razmenjivala i preko nehomogenih mreža koje nisu koristile tcp/ip.

Teorija broj pet - Ethernet i Xerox Palo Alto

A sada stižemo do teorije koju predlaže čovek koji je bio na čelu projekta Arpanet, Bob Tejlor (Bob Taylor) lično. Citiraću Boba,

"Ja smatram da je prvi internet stvoren u kompaniji Xerox PARC, približno '75, kada smo povezali Ethernet sa ARPAnetom, pomoću PUP-a. PUP (PARC Universal Protocol) je kasnije bio od pomoći za definisanje TCP-a.

Da bi internet mogao da raste, bio je potreban još i umrežen personalni računar, grafički korisnički interfejs sa svojstvima WYSIWYG (What You See Is What You Get – to što se vidi to se dobija), moderna obrada teksta i stono izdavaštvo. Sve to, zajedno sa Ethernetom, sve je to poteklo u mojoj laboratoriji u kompaniji Xerox PARC tokom sedamdesetih, a nakon toga je komercializovano tokom sledećih 20 godina u firmama Adobe, Apple, Cisco, Microsoft, Novell, Sun i drugim kompanijama neophodnim za razvoj Interneta”.

Džon Šok (John Shoch), koji je radio sa Robertom Metkafom(Robert Metcalfe) na razvoju Etherneta u Xerox Parcu, i koji se mnogo trudi da ostane van rasprava o počecima Interneta, izjavio je da je PUP (Parc Universal Protocol) bio prvi potpun, operativan skup Internet protokola. Šok je takođe kasnije bio uključen u razvijanje protokola TCP/IP. Citiraću Šoka,

"Počevši od 1974, Xerox PARC je projektovao i postavio internet arhitekturu po imenu PUP; ona je bila uvedena i koristila se na mnogim mašinama i mrežama dok je TCP još uvek bio samo projekat protokola za tokove bajtova. Saznanja dobijena od Xeroxovih radnih iskustava pomogla su da se radna grupa za TCP ubedi da doda i sloj paketa IP!"

Nalaz za teoriju da Xerox Parc predstavlja početak

Ovo bi moglo, u stvari, da nam pruži još jedan odgovor - prvo Internet povezivanje možda uopšte nije koristiloTCP/IP niti ga je finansirala vlada, već je bilo isključivo rezultat komercijalnog istraživanja.

Imamo li pobednika?

Analizom svih ovih događaja, dolazimo do značajnih nalaza.

  1. Postoji niz opravdanih pretendenata na mesto začetnika Interneta.
  2. Mada bi mogao da se utvrdi prvobitni datum i mesto prvog mrežnog prenosa koji bi mogao da se nazove Internetom, rezultat bi po definiciji morao da obuhvati više ljudi ili mreža, pa verovatno ne bi predstavljao zadovoljavajući niti koristan zaključak.
  3. U početke Interneta nisu uključeni samo projekti iz SAD.
  4. U početke Interneta nisu uključeni samo istraživački programi koje je finansirala vlada SAD.
  5. U početke Interneta nisu uključene samo telefonske kompanije i komercijalni sektor.
  6. Ni Arpanet ni TCP/IP nisu prisutni u svim prihvatljivim teorijama.

Ovi nalazi su značajni, kako neka institucija ili organizacija ne bi pretendovala na nekakvo vlasničko pravo nad Internetom. Kako je Kim Veltman objasnio,

"Izgledalo bi netačno dokazivati da je Amerika izmislila Internet a neispravno bi bilo tvrditi da pošto je Amerika izmislila Internet, ona ima pravo da kontroliše njegovo upravljanje preko organizacija kao što je Nadleštvo za dodelu Internet adresa (Internet Assigned Names Authority, IANA) ili novija Internet korporacija za dodeljena imena i brojeve (Internet Corporation for Assigned Names and Numbers, ICANN)”.

Međutim, izgleda da se nekakvo vlasničko pravo preuzima. Da citiram memorandum (Karen Rose) iz Ministarstva za komunikacije SAD (Dept of Communications, DOC)

" Porudžbenica Br. 40SBNT067020 predviđa da će "[ICANN] obavljati druge funkcije IANA prema potrebi a na zahtev DOC. Prema tome, Ministarstvo trgovine zahteva da, u okviru funkcija IANA, ICANN preuzme administriranje domena najvišeg nivoa (Top Level Domain, TLD) arpa u saradnji sa tehničkom zajednicom Interneta pod rukovodstvom IAB, kao domena ograničene upotrebe za infrastrukturne Internet aplikacije, uključujući migraciju aplikacija infrastrukture Interneta koje se trenutno nalaze u domenu najvišeg nivoa .int. Osim toga, kako ukazuje DARPA, stringu za domen najvišeg nivoa arpa bi trebalo dodeliti drugačiji prošireni naziv, kao što je "Address and Routing Parameter Area" kako bi se izbegao nagoveštaj da DARPA snosi operativnu odgovornost za taj domen.

Prema tome, mada se distancira od DARPA, ovim memorandumom DOC nesumnjivo sebi uzima pravo da određuje prioritete i zahteva promene.

Ovde ne poričemo da je angažovanje DOC-a uvek bilo povoljno i korisno. Niti da Arpanet nije uzeo učešće. Ali pravovaljanost sadašnjih institucija i upravljačkih struktura mora da se oslanja na sadašnje angažovanje i na podršku većih akcionara, a ne na neke pretpostavljene vlasničke istorije. Oni moraju da opravdaju svoj budući angažman u Internetu na sličan način, na osnovu sadašnje i buduće korisnosti i opravdanosti, a ne na osnovu neke porudžbenice.

Ovom članku nije namena da negira značajne doprinose niza pojedinaca koji polažu pravo na naziv "očeva Interneta". Većina tih pojedinaca, pogotovo oni najistaknutiji, se veoma trude da naglase suštinski doprinos drugih - međutim, institucije koje oni predstavljaju često obraćaju manje pažnje da se kao začetnicima Interneta oda priznanje mnogim angažovanim pojedincima iz komercijalnih ishodišta i ishodišta koja su finansirale vlade niza drugih zemalja. Ako ovaj tekst bar razjasni da u stvari niko nije vlasnik Interneta i da se njegovi počeci ne nalaze samo na jednom mestu, ispunio je svoju funkciju.

Na kraju, istoriju Interneta treba shvatiti kao istoriju jedne ere, a ne kao istoriju jednog protokola. Povucimo jednu paralelu: posmatrajmo Internet više kao istoriju prevoza, koja se razumljivo sastoji od više delova, izvora i važnih događaja, a ne samo od istorije parne mašine (to je deo istorije prevoza, svakako, ali samo mali deo). Zbog toga imamo nevolje sa teorijom da TCP/IP predstavlja početak (ili sa teorijom o komutaciji paketa ili sa teorijom o telefonskim kompanijama i infrastrukturi) i sa tvrdnjama da je to jedina istorija Interneta. Istorija je više od toga!

U bilo kojem razumnom opisivanju početaka Interneta potrebno je pomenuti mnogo događaja, mnogo igrača i mnogo početnih tačaka. Svako polaganje prava jedne zemlje, projekta, čoveka, ili tima pojedinaca, ili učesnika pojedinačnog događaja da oni predstavljaju "početak Interneta", je koješta. Osim toga, svaka pretenzija neke strukture ili sporazuma da opravdano ili zakonito ima prava na upravljanje Internetom samo zato što potiče od jednog od tih događaja ne stoji.

 

Рачунарски факултет Рачунарски факултет 011-33-48-079