Из техничких разлога садржај читалишта можете пратити искључиво на латиници.

Internet je već́ izgubio neutralnost

Čak i dok je Savezna komisija za komunikacije SAD postavljala stroga pravila, nekoliko moćnih kompanija preuzelo je kontrolu nad onim šta možemo ili ne možemo da vidimo. Kad su protivnici predsednika Donalda Trampa pitali njegove pristalice kako su nagrađeni zbog toga što su glasali za sadašnjeg predsednika, čini se da bi jedini konkretan odgovor mogao da bude postavljanje Nila Gorsača za sudiju Vrhovnog suda. Međutim, izgleda da će pristalice dobiti još jednu nagradu, a to je ukidanje neutralnosti interneta što će objaviti Savezna komisija za komunikacije. Ukratko, proces se odvijao sledećim redosledom. Za vreme Obamine administracije, Savezna komisija je neprestano apelovala da je potrebno napisati propise koji bi ograničili mogućnosti dobavljača internet usluga da određenim servisima na svojoj mreži daju povlašćeni položaj. Administraciju je tada proganjala gomila dobavljača koji su blokirali političke sadržaje i uzimali novac od velikih dobavljača sadržaja, kao što je Netflix, da bi njihovim servisima davali prednost (pri čemu je malim kompanijama bilo skoro nemoguće da im konkurišu). Na taj način, internet je pretvoren u ograničeni prostor, što nikako nije bila zamisao njegovih stvaralaca.

Nažalost, Komisija je naišla na problem: sudovi su joj i dalje govorili da nema zakonska ovlašćenja da primorava dobavljače da omoguće ravnopravan pristup internetu svim zainteresovanim kompanijama. Zbog toga je pre dve godine Komisija klasifikovala dobavljače internet usluga kao „javne telekomunikacije“ u skladu sa Članom II Zakona o komunikacijama iz 1934. godine. To je ponudilo mnogo više prostora za sprovođenje propisa i na kraju omogućilo Komisiji da ostvari snove svima koji su se borili za ravnopravniji pristup internetu.

Protivnici su tada kritikovali proširenje prostora za sprovođenje propisa. Ađit Pai, tada komesar, a danas predsedavajući Komisije, izrazio je neslaganje sa takvom odlukom i ukazao na ključnu grešku koju je tad Komisija napravila. Prema njegovom mišljenju, odluka Komisije je primorala dobavljače internet usluga da se uklope u osamdeset godina star okvir koji je bio napravljen u nekom drugom vremenu za monopoliste u oblasti telefonije. Propisi u tom okviru mnogo više su se bavili kontrolom tržišne moći nego, recimo, promovisanjem inovacija. I dok su zagovornici neutralnosti interneta naglašavali prednosti konkurencije među dobavljačima sadržaja, protivnici su pitali šta će se desiti sa konkurencijom među dobavljačima internet usluga, s obzirom na to da strogi propisi često deluju kao prepreka za ulazak novih kompanija koje ne mogu da savladaju zakonsku regulativu.

Neki od nas se sećaju kako su usluge telefonije izgledale sedamdesetih godina prošlog veka pre nego što je Komisija malo popustila. Usluge se nisu mnogo razlikovale od onih koje su koristili naši roditelji kad su bili deca, dakle, astronomski skupi međunarodni pozivi i zdepasti plastični telefoni sa okruglim brojčanikom. Zbog toga nam je sasvim jasna zabrinutost protivnika proširenja nadležnosti Komisije koja je dobila moć da blokira inovacije. Pristalice su govorile da nema mesta zabrinutosti jer Komisija neće koristiti sva ovlašćenja koja su joj data. Tehnički izraz je „uzdržavanje“. Komisija je obećala da će to često činiti jer je, iako je stavila dobavljače u grupu javnih komunikacija, ipak odustala da iskoristi svoje pravo da utvrdi cenu usluga dobavljača internet usluga.

Međutim, nikako ne možemo poistovetiti volju da se nadležnost ne upotrebi i neposedovanje iste te nadležnosti. Neka naredna komisija može da se predomisli, a, u međuvremenu, dobavljači internet usluga treba u skladu sa tim da planiraju ulaganja – svesni da zarada od ulaganja u neki novi projekat na koju su računali može nestati samo zbog jednog potpisa komesara. Takva zakonska nesigurnost ne može podstaći inovacije, a još manje, ispravne poslovne odluke.

Tada nikog nije iznenadio predlog Komisije – kojom predsedava Pai – da se odbace sve inovacije iz Obaminog perioda, što je propraćeno žestokim komentarima javnosti. Danas je Komisija donela konačnu odluku: Član II se više ne odnosi na dobavljače internet usluga, a propisi o neutralnosti interneta se više ne primenjuju.
Internet će danas biti preplavljen osudama ovog poteza i mračnim predskazanjima o budućnosti u kojoj će nam pristup sadržajima na mreži kontrolisati nekoliko moćnih kompanija. To nam se, zaista, može i dogoditi. U stvari, to nam se možda već́ i dogodilo, ali glavni „krivci“ nisu dobavljači interneta, već kompanije koje su se iz sve snage borile za neutralnost interneta.

Setite se šta se desilo sa neonacističkim veb-sajtom Daily Stormer posle tragedije u Šarlotsvilu. Kompanije koje pružaju usluge servera odbile su da prihvate sadržaj sajta. Grupa je bila primorana da ode iz zemlje, ali, ubrzo su i druge države oborile veb-sajt. Naravno, članovi grupe su loši ljudi, njihov sajt je podržavao najgoru mržnju, činjenica je da se sve što su objavili kosi sa moralnim normama, ali nije nezakonito. Ipak, nekoliko privatnih kompanija je odlučilo da iskoristi moć koju imaju i odredi šta nam je dozvoljeno da čitamo, a šta nije. Šta će ih ubuduće sprečiti da tu svoju moć prošire na ostale vrste sadržaja, primoravajući nas da se povinujemo shvatanjima moralnosti i ispravnosti koje ima Silicijumska dolina?

Pre 15 godina, često bismo čuli da „internet smatra cenzuru štetnom i obilazi je“. Danas se to ne čuje toliko često jer to nije tačno. Kina je pokazala kako se internet može vrlo efikasno cenzurisati, a dok se konsolidovala tržišna moć́ u industriji savremenih tehnologija, konsolidovale su se i privatne kompanije.

U međuvremenu, naše iskustvo na internetu sve više kontroliše nekoliko kompanija, posebno Google i Facebook. Argument koji ide u prilog regulisanju ovih kompanija kao javnih preduzeća verovatno je isto toliko jak koliko i argument za regulisanje dobavljača internet usluga, verovatno mnogo jači. Iako bi dobavljači kablovskih usluga mogli da imaju lokalnu dominaciju, nijedan od njih nema sposobnost koju imaju Google i Facebook, a to je jednostrano oblikovanje onog što Amerikanci vide, čuju i čitaju.

Drugim rečima, mi već́ živimo u ograđenom prostoru za koji su aktivisti zabrinuti, a zidovi svakodnevno postaju viši. Da li je to problem? Mislim da jeste. Ali to ne znači da bi internet postao bolji ako bi Google i Facebook, Apple i Amazon morali svaku svoju odluku da preispitaju zajedno sa zakonodavcem koji bi procenio da li je njihova odluka dovoljno „neutralna“.

Činjenica da su ove kompanije mogle da utemeljuju svoju moć́ u trenutku kad su zakonodavci bili najviše usmereni na održavanje otvorenog interneta, govori o tome koliko je teško doneti prave propise. Dok ste usredsređeni na jednu opasnost, druga, isto toliko ozbiljna, može da vam se prišunja iz prikrajka. I zaista, može vam se desiti da dok rešavate jedan problem, neki drugi postane ozbiljniji. Možda nas čeka budućnost u kojoj ćemo imati suženi izbor i smanjenu potrošačku moć, ali verovatno nas ova odluka neće odvesti u takvu budućnost.

Рачунарски факултет Рачунарски факултет 011-33-48-079