Из техничких разлога садржај читалишта можете пратити искључиво на латиници.

Može li internet da padne? Kako bi nezamislivo moglo da se dogodi

Ako nastupi crni dan da internet doživi globalnu propast, ono što će ga oboriti će, gotovo po definiciji, biti nešto što nismo predvideli. Možda vaš radni list neće da se učita, ili Netflix postaje spor ili vaša Wi-Fi veza otkaže. Padne vam na pamet misao "Šta ako je ceo internet pao?" Kad vam jednom padne na pamet, to se stalno vraća. Šta je internet u stvari? Gomila međusobno povezanih računara. Zar ne mogu oni svi da padnu odjednom? Šta bi bilo potrebno? Za nas koji se profesionalno bavimo tehnologijom, pitanje vredi razmotriti. Kad počnete da razmišljate, javljaju ste strašna pitanja: kako bi to uticalo na tržišta, na vojsku, na bolnice? Kako bismo pristupili starim epizodama omiljenih serija? Prođimo ukratko zajedno kroz ovo spekulativno pitanje i pokušavamo da odgovorimo na pitanje o sudnjem danu: Može li internet da padne? Konvencionalna mudrost nam kaže da ne može: Kao planetarna mreža računara i mašina, internet je prevelik, previše decentralizovan i previše redundantan da bi pao ceo odjednom. A ipak predloženi su scenariji sudnjeg dana i to ne samo kao šala.

Mreža mreža

Počnimo od konvencionalnog razmišljanja: opšte prihvaćena činjenica je da internet, kao mreža, ne može da padne jer to uopšta nije jedna mreža. On je jedna ogromna mreža međusobno povezanih mreža. On je najmoćnija i najkomplikovanija komunikaciona matrica koju je ljudski rod ikad sastavio. Internet se menja iz minuta u minut - čak iz sekunda u sekund - kako se razni računari prijavljuju i odjavljuju. Pol Levinson, pisac i profesor komunikacija i medijskih studija na univerzitetu Fordham, proveo je veći deo svoje karijere analizirajući internet preko teorije sistema. On kaže da sama priroda interneta, kao radikalno decentralizovanog spleta pojedinačnih mreža, štiti internet od propadanja.
"Bilo bi veoma, veoma teško da ceo internet padne, zbog jednog važnog principa teorije sistema koji se zove redundantnost," kaže Levinson. "Toliko ima sistema rezervnih kopija, toliko zaobilaznih putanja, toliko različitih načina da se stigne iz tačke A do tačke B. Svi oni trenutno i automatski stupaju na scenu ako sistem otkaže". Ali, ovo je tek druga strana, pa je jasno da se priča nastavlja.

Čvorovi i kablovi

Da bi internet doživeo totalni globalni kolaps - ili čak regionalni kolaps, na primer u Severnoj Americi - neka organizacija ili događaj bi morala istovremeno da onesposobi sve mrežne dobavljače (NSP - network service provider) koji su u tom trenutku bili onlajn. NSP-ovi povezuju komercijalne dobavljače internet usluga (ISP - internet service provider) sa okosnicom interneta (engl. internet backbone) i razmešteni su po celom svetu, svaki sa svojim postrojenjima razmeštenim po geografskom području koje dobavljač mreže pokriva.

NSP-ovi predstavljaju samu infrastrukturu interneta. Ako jedan otkaže, saobraćaj na internetu se jednostavno preusmerava oko tog problema putem na hiljade drugih putanja. U smislu fizičkih komponenti, svaka od tih putanja se sastoji od različitih hardverskih elemenata: od servera, kablova i opreme. Zato nema načina da se internet obori tako da se uništi jedan element hardvera - pa čak i hiljadu elemenata. Ne postoji glavni kabl koji bi se presekao, niti glavni utikač da se izvuče. Da bi se internet zaustavio ili čak znatno usporio na nekom znatnom geografskom području, moralo bi se napraviti mnogo štete na mnogo raznih mesta.

Levinson kaže: "Bila bi potrebna katastrofa. Događaj ili niz događaja sa tako masovnim fizičkim uništavanjem da bi veliki delovi osnovnog hardvera interneta - kablova, servera i uređaja - bili ozbiljno oštećeni".

Katastrofa!

Ono što je dobro, ako je to tačan izraz, jeste da bi globalna katastrofa dovoljno velika da uništi sve NSP-ove na svetu verovatno uništila i sav život na planeti. To bi bili uništavajući događaji kao udar asteroida ili globalan termonuklearni rat. U takvom slučaju, pristup internetu ne bi bio na vrhu naše liste prioriteta.

Međutim, manje tragedije bi svakako privremeno oborile delove interneta. U stvari, to se već događalo. Najosetljivija komponenta okosnice interneta je mreža podmorskih optičkih kablova koja povezuje kontinente. Ti kablovi - po poslednjim evidencijama ih ima preko 400 u svetu - stalno se prekidaju i oštećuju zbog klizanja kamenja, podvodnih zemljotresa i drugih prirodnih fenomena.

Većina tih kablova je neoklopljena, nezaštićena, mala i relativno osetljiva - približno veličine creva za polivanje bašte. Izolovani prekidi zbog prirodnih fenomena, ili čak povremeno zalutalo sidro, obično ne predstavljaju problem, jer se saobraćaj trenutno preusmerava na druge kablove. Ipak, dešavaju se nesreće. Godine 2011, jedna žena stara 75 godina koja je kopala bakar na obali oštetila je jedan kabl i prekinula na pet sati pristup internetu u Armeniji.

Sabotaža!

To nas dovodi do prvog scenarija za pad interneta - namerna sabotaža podvodnih kablova, koju bi izvršili teroristi, ili (verovatnije) vojne sile. Početkom 2017, NATO je zvanično objavio da su ruske podmornice dramatično pojačale aktivnosti oko podvodnih kablova za prenos podataka između Evrope i Severne Amerike. "Sada viđamo rusku podmorsku aktivnost u blizini podvodnih kablova, kakvu verujem da nismo još nikad viđali" rekao je Vašington Postu Andru Lenon, kamandant pomorskih snaga NATO. "Jasno je da se Rusija interesuje za NATO i za podmorsku infrastrukturu NATO država".

Kad bi Rusija u koordinisanom napadu oštetila sve ili većinu kablova i Tihom i Atlantskom okeanu, taj potez ipak ne bi uništio internet. U suštini bi izolovao Ameriku i, što je još važnije, poremetio bi komunikaciju između SAD i evropskih saveznika NATO alijanse.

Naponski udar!

Zločinačke ljudske aktivnosti nisu jedini potencijalni rizik za internet. (Mada su one najstravičnije, o tome malo kasnije). Godine 2015 jedan komitet u neprofitnoj organizaciji ICANN izdao je alarmantan izveštaj o potencijalnim slabostima duboko u osnovnoj infrastrukturi interneta. Prema izveštaju tog komiteta, ranjivost u sistemu adresara interneta bi potencijalno bila opasnija od fizičkog poremećaja osnovnih servera i podmorskih kablova. Ironija je da se dilema nalazi u osnovnoj snazi interneta - u redundantnosti. Kad bi znatan deo interneta zakazao na nekoliko dana, "sistem rezervnih kopija" redundantnih putanja bi mogao sasvim da se poremeti, pa bi se pomešali novi podaci sa zastarelim informacijama. Detalji su prilično složeni . Ako vas zanima, pročitajte originalni izveštaj (na adresi https://www.icann.org/en/system/files/files/rssac-003-root-zone-ttls-21aug15-en.pdf). Kad bi se ti osnovni serveri namerno onemogućili, stvari bi postale prilično loše.

"Najzanimljiviji način da se obori internet bio bi da se skoncentriše na 13 osnovnih servera najvišeg nivoa, koji nam omogućavaju da računare na internetu pronalatzimo pomoću njihovog imena", kaže dr. Partik Juola, profesor računarskih nauka na univerzitetu Duquesne i autor knjige Principi računarske organizacije i jezika Assembly (Principles of Computer Organization and Assembly Language). "Kad bi se ti računari onemogućili - prekidom struje, virusom ili fizičkim oštećenjem- većina računara ne bi bila u stanju da se međusobno pronađe da bi slali poruke. Praktično bi internet jednostavno prestao da radi".

Sunčeva baklja!

Svakako najdramatičniji od svih potencijalnih scenarija sudnjeg dana interneta, mogućnost snažne sunčeve baklje, već više decenija uznemirava stručnjake. Sunčeve baklje mogu zaista da ugroze internet. Naučnici odavno znaju da velika sunčeva baklja može da proizvede elektromagnetni impuls (EMP) koji bi mogao, teoretski, da sprži svu elektroniku na planeti. "Dovoljno snažna sunčeva baklja bi mogla da proizvede elektromagnetni impuls koji bi uništio većinu računara na svetu" kaže Juola. "Mada su neki sistemi zaštićeni od EMP-a, svaka zaštita koju napravi čovek ima svoje granice, a sunce može da bude mnogo snažnije".

Levinson se slaže i dodaje da i druge pretnje mogu da poteknu sa nebesa. "Pored sveg našeg tehnološkog napretka, još uvek nismo savladali, pa čak ni otkrili, sve sile koje postoje u vasioni. Mi ne znamo šta sve može da se desi."

Zli genije

Sve i da zanemarimo prirodne katastrofe, kosmičke baklje i proklizavanje kodova, ostaje još uvek jedna velika pretnja o kojoj moramo da brinemo. To je scenarijo najpopularniji u naučnofantastičnim filmovima i uopšte u pop kulturi. Šta ako haker ili grupa hakera - sponzorisana od neke države ili drugačije - zaista smisli način da onemogući ceo internet? Šta ako neko napravi sasvim novu vrstu virusa, komad mutantnog koda kakav za sada ne možemo ni da zamislimo? Levinson to naziva problemom Zlog genija. "To je krajnje neverovatno, ali nije nemoguće", kaže Levinson. "Ali uvek postoji mogućnost da neka podmukla hakerska grupa pronađe način da obori internet i sve sisteme rezervnih kopija koje obezbeđuju redundantnost."

I opet, konvencionalna mudrost nam govori da nema načina da se to dogodi; da bi sama arhitektura interneta sprečila da nastupi takav sudnji dan. Ali temeljni princip računarske bezbednosti, kako kaže Levinson, je da nikada ne kažete "nikad". Uvek se treba pripremati na najgore.
"Vidite, ja smatram da trenutno niko ne zna kako bi oborio ceo internet, pa čak i neki njegov značajan deo, ali je bezumno da se ne razmišlja o tome šta bi se desilo. Sam proces spekulisanja može da otkrije slabosti u sistemu".

Teorija sistema

To nas vraća u domen teorije sistema, i večite opšte priznate istine da nijedna mreža nikad nije 100 posto bezbedna. Mi naprosto ne možemo da predvidimo sve promenljive. Ako nastupi crni dan da internet doživi globalnu propast, ono što će ga oboriti će, gotovo po definiciji, biti nešto što nismo predvideli. "Moguće je, ali veoma neizvesno, da ceo internet padne," kaže Juola. "Isto kao što je moguće da pedeset puta bacite novčić i da svaki put ispadne glava. Verovatnoća je približno 250 prema jedan, ali je moguće."

Levinson predlaže drugu analogiju: "Lekcija Titanika još uvek važi" kaže on. "To je bio brod koji je posebno građen tako da ne može da potone. Svi naučnici i stručnjaci su se u to vreme složili. Ali nisu mislili na sve, pa ga je ledeni breg udario tačno na pogrešno mesto, tačno u pogrešnom trenutku"

"Isto važi i za internet. Ono što može da obori neoboriv sistem je ono što nismo predvideli; ono što nam nije palo na pamet. Taj princip je nepromenljiv."

Izvor: CIO

Рачунарски факултет Рачунарски факултет 011-33-48-079