У последњих неколико година, сведоци смо појављивања и развоја неколико образовних платформи на интернету које покушавају да допуне традиционални начин образовања. Да ли је могуће да ће ти курсеви на мрежи постати одржива замена за традиционални начин образовања?
У наглом развоју микрочипова, њихово уграђивање под кожу изазива различите реакције. Стручњаци кажу да је то корак напред у процесу надзора над грађанима и експлоатацији радника, док присталице тврде да је забринутост неоправдана. Радници компаније из Висконсина Тхрее Сqуаре Маркет, која се бави производњом продајних аутомата, 1. августа 2017. године стали су у ред испред кантине да би им под кожу били уграђени микрочипови. Један за другим су испружили руку док им је локални мајстор за тетовирање уградио имплант величине зрна пиринча између палца и кажипрста на руци. Четрдесет радника који су пристали да се подвргну процедури добили су на поклон мајицу на којој је писало „Чипован сам“.
Ту уградњу чипова на велико организовала је управа компаније да би се уклопила са дугорочним планом безготовинског плаћања на продајним аутоматима, дакле, да би радници могли да купују ужину на послу уз један покрет из зглоба. С обзиром на популарност снимка чиповања, који је приказан од Москве до Сиднеја, изгледа да је то био одличан маркетиншки трик.
Ипак, нису сви благонаклоно гледали на изведену процедуру. После поменутог догађаја, коментари на Фејсбук страници компаније упорно су наговарали раднике да одустану, док је њихова страница на Гуглу имала тек једну звездицу. Што се тиче хришћанских група – убеђених да уградња микрочипова означава крај света кад су људи жигосани знаком звери – оптужили су компанију да је антихрист.
Швеђанин Jowan Österlund, стручњак за тетовирање и пирсинг и оснивач фирме Биохаx, који је омогућио радницима да буду чиповани, целу расправу посматра са интересовањем. За њега уградња микрочипова није ништа ново нити радикално. Пошто живи већ годинама са уграђеним микрочипом, као и многобројни млади технолошки стручњаци, каже да је за њих то једноставно нормална интеграција биологије и технологије. Импланте користе да би лакше приступили радним местима својих сарадника, платили чланарину у теретани и путовали возом. Надао се да ће са својом компанијом и овим производом моћи да изађе на глобално тржиште. Радници из Висконсина били су само у процесу тестирања и прва компанија у Америци која је микрочипове понудила својим радницима. Међутим, с обзиром на реакцију коју је процес изазвао и повезао уређаје, не само са опасним надзором, већ и са визијом апокалипсе коју изазива технологија, он се пита да ли је свет спреман да му се технологија увуче под кожу. Микрочипови који се уграђују су, заправо, цилиндрични бар-кодови који при очитавању одашиљу јединствени сигнал кроз слој коже. Углавном се користе да би се организовала роба у складиштима или да би се идентификовала грла стоке или пронашли залутали кућни љубимци, мада је било и експеримената на људима.
Кевин Ворвик, професор кибернетике на Универзитету у Редингу, уградио је микрочип под кожу још 1998. године да би показао да је то могуће и да је сједињавање технологије са телом следећи корак у људској еволуцији. Österlund је одмах после Ворвиковог пројекта почео да размишља о технологији микрочиповања, а посебно кад је његов пријатељ копирао чип свог пса и уградио га себи испод коже. Копирање псећег чипа била је само шала. Кад је његов пријатељ дошао код ветеринара, идентификован је као лабрадор.
Österlund је 2013. године, сасвим случајно пронашао компанију из Немачке која је на интернету продавала индустријске микрочипове. За разлику од оних који су се уграђивали у кућне љубимце и могли да одашиљу само један идентификациони број, ови уређаји су били опремљени за комуникациони протокол NFC, који је могао да се програмира тако да обавља најједноставније задатке. Наручио је неколико и написао програм који је упарио његов мобилни телефон са микрочипом, тако да је аутоматски могао да позове супругу кад би узео телефон.
Одмах је позвао свог пријатеља који је био повезан са трансхуманистичким покретом у Шведској који је био импресиониран његовим експериментом. После неколико демонстрација, уградња чипова се проширила уз пиво и чипс. Постоје и друге компаније које покушавају да уградњу микрочипова доведу на виши ниво. Рецимо, једна компанија из Сијетла продаје разнобојне лед сијалице које могу да светле испод коже. Што се тиче Österlunda, каже да ће Шведска до 2023. године потпуно избацити готов новац из употребе, баш због нове технологије уградње микрочипова.
Што се тиче експеримента са почетка приче, морамо имати на уму да се све дешавало у богатој земљи у којој је технолошко образовање на приличном нивоу. Поставља се питање какав ће став према свему томе имати, рецимо, радник у складишту. И заиста, негативни ставови према чиповању у Висконсину настали су због тога што такав поступак симболизује неравнотежу моћи на радном месту, дочарава дистопијске сцене ауторитарног послодавца који дехуманизује и контролише своје раднике. Да ли је радник особа која је плаћена за свој рад или је власништво компаније за коју ради?
Чују се и мишљења да чиповање људи представља нови метод прикупљања података, поред праћења историје претраживања на интернету, тестирања ДНК, прикупљања здравствених података, који послодавцима пружају много детаљнији увод у податке о профилу радника, али, што је још горе, и у њихов приватни живот. Дакле, прате свог запосленог куд год да крене. Чини се да се ту губи граница између радног времена и породичног живота.
Иако су многи законодавци и званичници у Америци забринути због микрочиповања људи и предлажу да се процес законом забрани, не може се рећи да ће до неког закона и доћи, пошто се закони о раду углавном праве тако да увек иду у прилог послодавцима. Рецимо, 2015. године, једна жена је отпуштена с посла јер је избрисала са телефона апликацију за праћење запослених која ју је пратила чак и кад није била на послу. Због таквих и још многих других случајева и непостојања јасних закона о раду, запослени би под принудом морали да пристану на чиповање иако би били против тога.
Швеђани сматрају да се страх од микрочиповања не заснива толико на страху од нарушавања приватности колико на ирационалним предрасудама о имплантима. Микрочипови су инертни и пасивни и личе на картице које не можете изгубити. Дакле, потпуно је иронично кад људи који имају ајфон и налог на Гуглу дођу на Фејсбук и вриште о нарушеној приватности само због тога што им је неко мало засекао кожу.
Наша емоционална и психолошка реакција на нове технологије је неизбежна, посебно ако укључује и неку модификацију тела. Емоционалне реакције не треба одмах одбацити ако сујеверне и нелогичне. Страх који осећамо у вези са микрочиповима нема толико везе са одређеном технологијом колико има везе са технологијом у контексту моћи и неравномерне структуре моћи између запосленог и послодавца. А када се таква динамика угради у наше тело, онда се појављује врло различита граница коју треба да пређемо.
Истраживачка лабораторија OpenAI објавила је потпуну верзију система вештачке интелигенције за генерисање текста иако је претходно изјавила да би то било сувише опасно. Иако стручњаци тврде да би могло да дође до његове злоупотребе, лабораторија тврди да „не постоје чврсти докази“ да би нешто тако могло да се догоди. У фебруару ове године, институт је објавио да је направио систем који је назвао GPT-2, али није дао пуну верзију програма страхујући да би могао бити искоришћен за ширење лажних вести, нежељених порука електронске поште и дезинформација. Од тада су објављиване краће и мање комплексне верзије GPT-2 и лабораторија је пратила како су те верзије прихваћене. Други су копирали рад. Ове недеље, лабораторија је на свом блогу изјавила да „не постоје чврсти докази злоупотребе програма“ и због тога је одлучила да модел објави у целости.
Наш мозак је последња граница наше приватности. Изгледа да ће је вештачка интелигенција нарушити. Као што је већини људи познато, повезивање нашег мозга са машинама није више теоријска научна фантастика. Заправо, то би нам могло променити процес комуникације, па чак и увести доба телепатије. Недавна истраживања на пољу стварања интерфејса који ће повезати људе и машине наглашава предности, од лечења менталних болести до способности контролисања објеката, као што су инвалидска колица или протетички удови, умом. Уз уређаје који су опремљени вештачком интелигенцијом и потенцијално рачунарском снагом квантум рачунара, технологија би могла когнитивно да еманципује милионе, ако не и милијарде људи широм света.Технологије мождано-компјутерског интерфејса које покреће вештачка интелигенција могу људе да направе паметнијим тако што ће им помоћи да доносе паметније одлуке, унапреде радну меморију и ефикасније обрађују већи број података.Мозак коме је уграђена вештачка интелигенција заиста ће из корена променити како и колико брзо учимо тако што ће нам омогућити да преузмемо знање из многобројних области и ускладиштимо га у мозак укључујући и оне области које су високо стручне и специјализоване као што је право, медицима, наука, инжењерство. Могао би да повеже људску креативност са снагом обраде података коју поседује вештачка интелигенција тако да би сваки човек на планети поседовао когнитивне супер-моћи и отворио ново доба у људској продуктивности.
Кад човек који је осмислио лозинке каже да је време да их се ослободимо, онда га вероватно треба послушати. Пре четири године, Фернандо Корбато, који је изумео рачунарске лозинке још шездесетих година прошлог века, рекао је да су лозинке постале ужасни кошмар. Ако узмемо у обзир да његов изум није био намењен мрежи, затим неовлашћен приступ подацима који је обележио дигитално доба и појачану свест о заштити приватности, сасвим је јасно да нешто треба мењати. Лозинке су некад биле најпоузданије мере безбедности, али током протеклих десет година, дигитални отисак просечног корисника изложен је све већем броју независних произвођача. Данас, тај исти просечни корисник, треба да се избори са 191 паром корисничких имена и лозинки. У том случају сасвим је сигурно да људи користе исте лозинке или тактике да би се пријавили а различите сервисе.
Суд и државни тужилац кажу да су такви планови сами по себи прилично „хировити“.Федерални судија је одлучио да би Трампова администрација прекршила федерални закон када би се спровели планови који дозвољавају да се на интернету поделе или продају планови за 3D штампање ватреног оружја.Како се наводи у новинским извештајима, судија окружног суда Сједињених Држава из Сијетла Роберт Ласник спречио је Белу кућу да дозволи дистрибуцију планова за 3D штампање ватреног оружја на интернету и тако променио одлуку коју је прошле године донела администрација према којој треба дозволити да се такав документ учини јавно доступним.Полемика почиње од случаја Кодија Вилсона. Покретач сајта Дефенсе Дистрибутед је 2012. године почео да објављује CAD датотеке примитивних модела пиштоља и њихових компонената које би свако, уз одговарајући штампач и материјале, могао да направи код куће. Вилсона је судском забраном спречен да подели те датотеке, а касније ју је заобишао као самопрозвани крипто-анархиста и тако нудио планове по принципу „плати колико хоћеш“. И та акција је заустављена, а оснивач сајта је тужио Обамину администрацију.
Ћирилица 
English