ИТ догађаји

Француска и Британија праве планове како би опорезовали продају, а не зараду, компанија као што су „Фејсбук“ и „Гугл“, које продају својих производа обављају првенствено у сајбер-простору. Увођењу дигиталног пореза потенцијално ће се придружити још неколико европских земаља да би извукле новац из компанија чије мултинационалне зараде обично избегну опорезивање захваљујући рупама у закону и виртуелној природи њихових производа. Планирање увођења таквог пореза изазвало је реакцију Сједињених Држава које прете да ће користити трговинске мере да би узвратиле.

Лик британског математичара Алана Туринга, који је развио револуционарну теорију о савременим рачунарима и поставио темеље за развој вештачке интелигенције, биће на новој енглеској новчаници од 50 фунти. Туринг, рођен 1912. године, познат је и по томе што је током Другог светског рата радио у Блечли парку и направио машину за дешифровање шифрованих порука. Британска машина Бомбе успела је да разбије шифре немачке Енигме, што је дало велику предност савезницима током рата. После рата, Алан Туринг је направио тест који је познат под називом Турингов тест, што је, у ствари, метод којим се утврђује да ли је машина способна да размишља. „Ако човек не може да открије да ли разговара са машином или са другим људским бићем, онда можемо да кажемо да машина испољава интелигентно понашање.“

Трка у уграђивању вештачке интелигенције у модерно оружје прети да надмаши могућности технологије као и способност света да такво наоружање контролише. Главни командант руских ваздухопловних снага Виктор Бондарев изјавио је на међународном аеромитингу 2017. године да ће њихови авиони ускоро бити опремљени крстарећим пројектилима са вештачком интелигенцијом која ће моћи да анализира околину и непријатеље и одлучује о висини на којој ће летети, брзини, курсу и, наравно, метама које ће гађати. Додао је и да се на том пољу озбиљно ради и да су већ постигли одређене резултате, као и да им је потребно још неколико година да би посао био завршен.

Технолошки гиганти не користе наше податке само да предвиде наше понашање већ и да га промене. Питање је да ли можемо да зауставимо њихов напад на демократију. У недавном интервјуу који је потпредседник компаније „Фејсбук“ Ник Клег дао једној медијској кући изненадио је гледаоце изјавом да приватне компаније нису дужне да створе правила и законе који би регулисали заштиту приватности, прикупљање података и остале поступке које су компаније спроводиле, а које су изазвале неодобравања током протекле године. „Доношење закона који регулишу те сфере је у домену демократских политичара у демократском свету“, рекао је. То је све изгледало као да је компанија „Фејсбук“ заузела озбиљан став према увођењу правила и да их подржава. Међутим, његова изјава не улива поверење с обзиром на то да су се пре неколико недеља Марк Закерберг и Шерил Сандберг оглушили о позив канадског парламента да се појаве на саслушању. Клег је тада упозорио – у стилу стандардне одбране из Силицијумске долине – да ће свако спутавање технолошких гиганата обуставити ширење иновација и при том споменуо Кинезе који ће преузети доминацију иако у њиховој држави постоји потпуно другачији систем вредности.

Компанија „Амазон“ је основана 5. јула 1949. године, а интернет продавницу је отворила 1995. и тако омогућила људима да док купују књиге, уживају у удобности свог дома. Двадесет и пет година касније, компанија продаје све, од држача за тако у облику диносауруса до четки за језик које људи користе да би лизали длаку своје мачке. Сигурно е да не постоји особа на овом свету која није чула за „Амазон“. Ипак, занимљиво би било чути шта су људи мислили о компанији одмах по њеном оснивању, дакле, пре него што је почела да продаје четке за језик. У новембру 1995. године појавио се чланак у новинама широм земље који је упућивао људе да могу да пронађу скоро сваку књигу у интернет продавници која се зове „Амазон“.

Раднике данас све више третирају као роботе. Револуција података која је довела до делотворности дигиталних процедура у компанијама какву никад нисмо видели данас се примењује и на раднике. Компаније третирају своје запослене као једнократне роботе и непрестано их подстичу на све већу радну ефикасност све док их потпуно не изморе и замене новијим и одморнијим моделом. Наиме, компаније су почеле да мере време које запослени проводе у тоалету, затим колико су откуцаја на тастатури или кликова мишем направили. Што се тиче корисничких сервиса, мери се и ниво стреса запослених док разговарају са корисницима. Неке организације се баве и праћењем кретања запослених у реалном времену. Међутим, главно питање је колико све то може да траје пре него што радници схвате да такво понашање послодаваца не могу више да поднесу. Потпуно исти поступак дигиталног праћења које се одвија на интернету сада се премешта на радна места. Компаније које нас надзиру, прикупљају наше податке и манипулишу њима, а све да би их уновчили, почеле су да спроводе надзор у Орвеловом стилу да би извукли сваки атом производне снаге из својих радника, што доводи до тога да су радници потпуно исцрпљени и у сталном страху да их послодавац у сваком тренутку може заменити.