Људи жељни крви не знају како функционишу технолошке компаније

Законодавци су изненада узели оружје у руке, али изгледа да су њихове акције бесмислене и вероватно неће имати жељене резултате. Напад на технолошке компаније званично је почео. Необуздана моћ великих технолошких компанија тренутно се налази у жижи напада из Вашингтона. Федерална трговинска комисија и Министарство правде поделили су између себе надлежност над гигантима као што су „Фејсбук“, „Гугл“, „Амазон“ и „Епл“ да би почели истрагу начина и процеса пословања. У исто време, политичари се саплићу сами о себе док пресуђују у вези са поделом компанија, монополистичким понашањем и стварањем нових правила и закона.

 

Коњица је коначно стигла. Да ли би требало да будемо одушевљени због тога?

У протекле две године, непрестано причам о огромној моћи технолошких властодржаца, понекад трапавом стилу управљања и тврдоглавом одбијању да преузму одговорност за последице које доносе алатке које су направили. Нисам одушевљена због коњице, а ево и зашто. Исте те агенције и законодавци, који су сада жедни крви, деценијама нису ни помислили да уведу неку разумну контролу у Силицијумску долину, страхујући да не убију „гуске које носе златна јаја“. Пре само годину дана, нико се није обазирао на све већу моћ технолошких компанија над многим аспектима живота у Америци. Штавише, тврдоглаво се нису обазирали, нити их је занимало како се одвијају процеси у технолошким гигантима.

Сад, ипак, јуришају са упереним пушкама, али изгледа да су њихове акције бесмислене и вероватно неће имати жељене резултате. Неодољиво ме подсећају на правне ћате који носе бележнице да би записали шта је добро, а шта лоше у компанијама. Очигледно намерно откривање нејасних параметара истраге коју спроводи Министарство правде може бити претеча неорганизованог и, вероватно, драконског крсташког рата који би ту индустрију, која представља једно од наших националних блага, хтео да сведе на гомилу крша. Видите, ја снажно подржавам увођење правила у пословање технолошких компанија и постављање утемељених смерница, посебно због тога што тај сектор углавном никад није био контролисан. До сада је постојала једино лично инспирисана самоконтрола која изгледа као збрка нагонских и насумичних одлука директора, који изгледа ништа не знају о људској природи. То су људи који још не схватају да неонацисти нису само добри момци који користе њихове платформе да би ћаскали о вашарским бакљама и о избељивању белог рубља.

Скренула сам са теме. Да су законодавци извршили смислени притисак на гиганте пре десет година, када су постојали исти знаци упозорења, могли смо да спречимо настанак целе ове збрке у којој се сад налазимо док нас преплављују лажне информације, нечувена нарушавања приватности и очигледни елементи уграђени у друштвене мреже који изазивају зависност.

Размислите, рецимо, о покушају компаније „Гугл“ да, 2008. године, преузме претраживач компаније „Јаху“ који је очигледно био ван законских оквира. Била сам запањена кад је влада, у то време, оклевала да заустави „Гугл“ да преузме 80% тржишта. Тад сам написала да се компанији не сме дозволити да преузме монополистички део тржишта јер је то лоше за оглашиваче, за потрошаче и за иновације.

У том случају, савезни законодавци су коначно забранили процедуру, али је њихова стидљивост постала тренд. Бројни су случајеви преузимања компанија које би требало подробније испитати. Да ли стварно мисле да је Декрет о сагласности из 2011. године Федералне трговинске комисије био довољан да натера Фејсбук на послушност? Зар приступ „без правила“ компаније Убер није био довољно очигледан знак да је менталитет „крећемо се брзо и рушимо све пред собом“, који је ушао у све поре технолошког сектора, велики проблем.  Сви случајеви се одигравају по истом сценарију јер су они који треба да брину о нама дозволили стварање компанија које не смеју да пропадну, а које су угушиле конкуренцију и нашкодиле потрошачима. И наравно, дошло је време за наплату. Међутим, изгледа сувише касно и сувише строго. Претња да ће највеће компаније бити распарчане је само бесмислена реторика којом се неће постићи ништа осим можда да се сенатрока Елизабет Ворен представи као опака (што она и јесте, али не у овом домену). Распарчавање компанија трајаће унедоглед, а представља и драстичан поступак који је могао да се избегне постојећим законима или разумним изменама у антимонополистичким законима.
Истовремено, законодавци су показали да су слаби и на многим другим примерима. Сигурно је да је ужасно то што технолошке компаније непрестано грабе податке, али још ужасније је то што наша влада чак и не покушава да предложи национални закон о приватности којим би се заштитили корисници.

Уместо да влада само реагује, требало би да се посвети креативним променама. Законодавци би требало да размишљају како да користе савезне подстицаје да покрену стварање малих предузећа која би отворила смислена радна места и донела иновације у државу; како да убеде инвеститоре да ризични капитал извуку из граница три државе (Калифорније, Масачусетса и Њујорка) у којима га има највише; како да се изборе за разноврснију радну снагу и уложе средства у амбициозније образовне програме, што друге државе стално раде; како да предвиде утицај нових технологија, као што су вештачка интелигенција и напредна роботика, на људе; како да направе инфраструктурне планове будућности за модернизацију градова и како да охрабре технолошки сектор да се посвети иновацијама које би се избориле са егзистенцијалним проблемима данашњице, као што су климатске промене и несташице хране и воде.

Ипак, бар су се у потпуности посветили регулисању електричних скутера, док, у међувремену, технолошке компаније прелазе на пого штапове. Кад већ говоримо о скоковима и падовима, треба споменути да су акције поменутих компанија пале у понедељак док су се инвеститори уплашили да ће свеопште детаљно испитивање зауставити захуктали дигитални воз.

Рецимо да је обрушавање на технолошке компаније званично почело.

Рачунарски факултет Рачунарски факултет 011-33-48-079