Не, нисте зависни од друштвених мрежа

Оно што многи критичари описују као зависност је, у ствари, снажна друштвена норма. Разлика је значајна. Једног априлског поподнева, седео сам у кафићу у предграђу Филаделфије и чуо занимљив разговор који се водио између, рекао бих, тинејџерке и њеног деде. Разговарали су о утицају друштвених мрежа, а девојчица се жалила да јој изазивају депресију. И док јој је ајфон звонио у руци, објаснила је да никако не може да се склони са друштвених мрежа јер их „сви моји пријатељи користе“. Девојчицин конфликтни однос према мобилном телефону могао би да буде типичан за данашње тинејџере. У једном чланку који је објављен 2017. године, психолог Џин Твенџ описује тинејџере постмиленијалце као генерацију коју су паметни телефони скоро уништили. У доба Снепчета и Инстаграма, апликације за разговоре и друштвене мреже су скоро потпуно замениле праве друштвене односе младих. Тинејџери се много ређе срећу са пријатељима него миленијалци, мање излазе на састанке и мање упражњавају секс. Статистички, имају више изгледа да се осећају одбачено, усамљено и депресивно – иако, морамо признати, такве корелације не морају да буду узрочне.

Медији у последње време говоре о тој мрачној страни употребе технологије и углавном је називају зависношћу. У још једном чланку, психолог Дорин Доџен-Маги позива стручњаке који се баве менталним здрављем да препознају суморну стварност „зависности од технологије“. Кевин Роуз је у колумни писао о свом „проблему са телефоном“ који му је потпуно помутио памет. Родитељи и тинејџери обично повезују своју тугу са временом проведеним на интернету и проблем називају зависношћу од паметних телефона. Међутим, из признања девојчице из кафића у Филаделфији нисам могао да закључим да је зависна од друштвених мрежа. Пре бих рекао да је то скривени знак постојања снажне друштвене норме. Разлика је значајна. Зависност је стање које људи поседују као појединци, а друштвене норме представљају ментално стање које људи деле, а које се обликује кроз ставове и убеђења других чланова друштва и нашег субјективног схватања тих убеђења. Верујем да би уз одговарајућу интервенције, друштвене норме могле бити брзо и у потпуности измењене.

Као теоријски истраживач људског понашања, последње две године сам проучавао друштвене норме, невидљива правила која обликују већину наших односа у друштву. Норме се намећу кроз одобравање или неодобравање друштвене већине. Наметање се може спровести у неколико облика – од вербалне реакције преко једва уочљивих погледа и говора тела до кривице и срама које осећају појединци кад не успеју да се повинују тој норми. Наше понашање не зависи само од наших избора и вредности, већ и од наших ставова о томе шта други сматрају морално исправним. Узмимо за пример непрописно прелажење улице. Ако видимо да већина људи у ужурбаном градском центру непрописно прелази улицу, вероватно ћемо и ми то урадити, не прибојавајући се да ће нас неко обележити као „дођоша“, иако смо потпуно свесни опасности. Исто то се односи и на друге облике друштвеног понашања. као што је рециклирање, бацање смећа на улицу, склапање познанстава на интернету, прегледање научних радова, гурање или кад се претварате да волите да радите.

Зачудо, друштвене норме често опстају чак и онда кад се већина људи са њима не слаже. Кас Санстајн је у својој књизи навео пример учешћа жена у укупном броју запослених у Саудијској Арабији. Према ондашњим законима, муж доноси коначну одлуку о томе да ли жена може да се запосли ван куће. Веома мали проценат радно активних жена указује на то да друштвена норма приморава мужеве да својим супругама забрањују да се запосле.
Међутим, недавна студија коју су објавили економисти са Универзитета у Чикагу и Цириху, открива да 80% процената саудијских мужева који су учествовали у истраживању приватно немају ништа против да се жене запошљавају ван кућа и да испитаници драматично потцењују подршку других мушкараца за запошљавање жена. Због таквих уверења и страха од друштвене одмазде, мушкарци нерадо откривају своје праве ставове, што још више учвршћује постојећу норму, а самим тим, подстиче мушкарце да своје праве ставове не откривају.

Ипак, то не мора да буде баш тако. Свака друштвена норма представља само једну од многих друштвених равнотежа које се могу појавити из комплексних процеса у којима се приватна уверења развију у друштвена правила. Веома често, у постојећој друштвеној равнотежи не постоји ништа што је чини бољом или рационалнијом од алтернатива; она постоји једноставно због тога што су околности биле повољне да се таква друштвена норма појави.
Пошто постоје многобројне друштвене равнотеже, друштвене норме се могу, под одређеним и одговарајућим условима променити. Понекад се то дешава постепено, али чешће брзо и неочекивано. Радикалне друштвене промене се, на пример, могу одиграти кад људи схвате да су њихова потиснута уверења у ствари уверења која деле многи и да могу слободно да се изразе и открију скривене ставове упркос потенцијалним критикама друштва. Ако је мушкарце у Саудијској Арабији друштвена норма усмерила на погрешан пут, можемо да кажемо да се то десило и постмиленијалцима. Многи су несрећни јер проводе много времена на друштвеним мрежама и радије би изашли са својим пријатељима. Међутим, пошто верују да сви очекују да буду активни на интернету, откивање правих ставова могло би да буде много скупо. Огроман притисак који на њих врши друштвена норма онемогућава им да побегну са друштвених мрежа.

Никакве користи немамо од тога што такво стање називамо једноставно зависношћу од друштвених мрежа. Штавише, могло би да онемогући спровођење друштвене промене. Мере које се предузимају да би тинејџери и родитељи могли да контролишу време које проведу на друштвеним мрежама одлично подижу свест о понашању, али не чине ништа да промене очекивања о приватним ставовима и скривеним склоностима других људи. Због тога, стратегије које су усмерене на понашање појединца неће донети жељене резултате код промена друштвених норми.

Друштвене норме укључују цела друштва која се састоје од комплексних интерактивних појединаца заглављених у равнотежи с којом се приватно не слажу. Због њихове огромне моћи којом управљају људским поступцима, оне треба да буду у центру наших размишљања о позитивним друштвеним променама, а прекомерна употреба друштвених мрежа није изузетак. Ако је неусаглашеност између норми друштвених мрежа и личних убеђења постмиленијалаца толико велика, само је питање времена кад ће се садашње стање изменити. Само ако довољно људи схвати да и осталима не одговара друштвена норма, промена ће се догодити.

Рачунарски факултет Рачунарски факултет 011-33-48-079