Послодавци све више третирају раднике као роботе

Раднике данас све више третирају као роботе. Револуција података која је довела до делотворности дигиталних процедура у компанијама какву никад нисмо видели данас се примењује и на раднике. Компаније третирају своје запослене као једнократне роботе и непрестано их подстичу на све већу радну ефикасност све док их потпуно не изморе и замене новијим и одморнијим моделом. Наиме, компаније су почеле да мере време које запослени проводе у тоалету, затим колико су откуцаја на тастатури или кликова мишем направили. Што се тиче корисничких сервиса, мери се и ниво стреса запослених док разговарају са корисницима. Неке организације се баве и праћењем кретања запослених у реалном времену. Међутим, главно питање је колико све то може да траје пре него што радници схвате да такво понашање послодаваца не могу више да поднесу. Потпуно исти поступак дигиталног праћења које се одвија на интернету сада се премешта на радна места. Компаније које нас надзиру, прикупљају наше податке и манипулишу њима, а све да би их уновчили, почеле су да спроводе надзор у Орвеловом стилу да би извукли сваки атом производне снаге из својих радника, што доводи до тога да су радници потпуно исцрпљени и у сталном страху да их послодавац у сваком тренутку може заменити.

Пошто компаније све чешће запошљавају раднике на одређено време, покушавају да из својих радника извуку што је више могуће производне снаге и успевају да их убеде да интересе компаније и њену тежњу да оствари што већу зараду ставе испред својих личних интереса. Компаније прате раднике у складиштима у реалном времену, користе дигитални надзор не само да би прегледали колико пакета направе или колико производа подигну, већ и колико покрета руком направе да би то урадили. Компаније, на тај начин, мере ефикасност пратећи физичке покрете људског тела.

Ни радници у канцеларијама нису поштеђени јер фирме прате колико пута притисну тастере на тастатури, колико пута су отишли у тоалет и са ким су разговарали. Многе компаније у Силицијумској долини поставиле су тоалете и просторе за одмор тако да радници морају да прођу кроз врата која се откључавају превлачењем картице да би руководство у сваком тренутку знало где се налазе. Многи користе сигнале мобилних телефона да би пратили раднике и сазнали како проводе дане. Чак и неке владине агенције су укључиле могућност праћења запослених да би установили колико запослени проводе времена на радном месту и са ким се срећу током дана. На тај начин могу да сазнају који радници проводе највише времена са људима који не припадају њиховој групи.

Да будемо искрени, то није ништа ново. Компаније већ одавно теже да своје радне процедуре учине ефикаснијим, а менаџери ефикасности били су најистакнутији пре седамдесет и пет година кад су компаније почеле да користе систем оверавања картица при доласку на посао. Дигитална технологија је само мало убрзала такав тренд и омогућила организацији да прати све своје запослене у реалном времену и у невероватној резолуцији. Штавише, омогућила је алгоритмима да управљају запосленима, и код њих потпуно елиминишу саосећајност и здрав разум и омогуће им да се потпуно усредсреде на стварање зараде за компанију.

Таква механизација управљачког процеса поклопила се временски са економским периодом у коме су компаније имале предност над својим радницима, што им је омогућило да стекну неометану слободу при увођењу таквих промена без страха од одмазде. Пошто компаније третирају своје запослене као роботе, код њих се у потпуности изгубио истраживачки дух и креативност која произилази из времена које су провели разговарајући са другим запосленима у компанији.

Компаније су некад подстицале своје раднике да међусобно сарађују, стварају заједнички дељени простор, а у неким случајевима су премештале запослене из једног одсека у други да би таквим мешањем успеле да дођу до нових идеја. Креативност је била подстицана, а многе компаније су нудиле програме који су омогућавали радницима да испробају нове идеје уз компанијин благослов. Данас се компаније крећу у сасвим супротном смеру и врачају се у доба кад су запослени сматрани пчелама радилицама од којих се очекивало да седе у својим ограђеним радним просторима и за радним столовима и обављају задатке који су им додељени уз максималну ефикасност без губљења драгоценог времена на размишљање или сарадњу.
Таква пословна етика има ужасан утицај на креативност. Због тога не чуди што се многе компаније које су прихватиле управљачки надзор последњих година боре да донесу нешто ново на тржиште.

Докле ће то да траје? Када ће радници рећи да им је свега доста и отворено се успротивити?

Да ли ће права и приватност радника постати тек давно сећање на протекло доба пошто у глобализованој привреди компаније једноставно пребацују послове са једног дела света у други? Можда ће компаније, док привреда напредује, морати да смање своје амбиције у вези са ефикасношћу.
Узимајући све у обзир, компаније све више користе исти тип надзора који нас прати на интернету да би пратио запослене на радном месту при чему упошљавају алгоритме да прате раднике у реалном времену и без престанка терају своје запослене на максималну ефикасност по цену креативности и иновација.

Коначно, можда би стварно требало се радујемо што ће нам роботи одузети посао.

Рачунарски факултет Рачунарски факултет 011-33-48-079