Опасно размишљање о нашој „зависности“ од технологије

Да ли ћемо лаж изговорену хиљаду пута прихватити као истину? Изгледа да хоћемо, бар кад се ради о миту који каже да технологија код нас изазива зависност. Иако је врло здраво преиспитивати улогу које справице играју у нашем животу, многи људи лако прихвате погрешно становиште због кога им је још теже да се врате на прави пут. Схватање да нам технологија одузима памет произилази из исте моралне панике која се јављала неколико пута током историје. Наведимо само неке, као, Читање романа уништава женски мозак или Флипери изазивају неконтролисану зависност. У оба случаја, основно значење зависности је потпуно померено. Реч ’addiction’ је латинског порекла и означава заробљавање, односно компулсивну зависност која лоше утиче на зависног појединца. То је понашање или супстанца којих појединац не може да се ослободи чак и кад то жели. Светски познати неуролог Марк Луис који се бави зависношћу (некада је и сам био зависник) рекао је да је зависност „стање ума који се усредсређује само на једну ствар, а све остало може да иде до ђавола.“

Зависност је патолошко стање, а не једноставно питање да ли вам се нешто свиђа или не свиђа.

После десет година истраживања, подучавања и писања о способности технологије да обликује наше понашање, сусрео сам се са многим родитељима који су били убеђени да су њихов деца зависна од својих телефона. Кад сам их питао како се њихова деца понашају код куће, већина ми је рекла да испуњавају породичне обавезе и да су им оцене у школи сасвим у реду. Како је то могуће ако користе апликације које су направљене тако да код њих изазивају зависност?

Много тога што потенцијално изазива зависност, не изазива такво стање код сваког и може се безбедно користити у умереним количинама. Људи пију алкохол и воде љубав, али то не чини све нас алкохоличарима или зависницима од секса. Да ли ће неко постати зависник, зависи од саме особе, од тога колико често то користи и колико то може да му нашкоди. Никада се не ради само о супстанци или понашању које се користи или злоупотребљава. Брзоплето означавамо свако понашање које нам се не допада и које не разумемо као оно које изазива зависност да бисмо понудили много прихватљивији разлог и објашњење због чега радимо оно што радимо. Много нам је лакше да кажемо да нас је Нетфлиx натерао на зависност, а да је наше дете постало зависно од видео-игре Fortnite него да признамо да нисмо ни покушали да испланирамо неку забавну активност у којој би учествовала цела породица.

Речи које користимо да бисмо описали своје понашање су изузетно важне. Док стручњаци за ментално здравље морају да понуде све своје знање да би помогли људима који се боре са прекомерном употребом технологије или патолошком зависношћу од технологије, брзоплето кажемо да смо ми или наша деца зависни, али при том, не покушавамо да променимо ништа осим што непрестано кривицу сваљујемо да велике зле технолошке компаније. На тај начин се одричемо своје управљачке моћи кад нам је најпотребнија. Схватање да имамо снагу да мењамо себе или околину је врло важно оружје у борби против прекомерне употребе било чега.

У студији из 2015. године која се бавила алкохоличарима, откривено је да је њихов ниво физичке зависности исто толико важан као и њихово поверење у сопствену моћ да нешто промене. Не заборавите да је алкохол супстанца која доспева у крв и мозак; нико не убризгава Инстаграм и Фејсбук у тело. У већини случајева, говоримо о лошим навикама, а не о зависности. Стално се поставља питање, ’Зар технологија не мења наш мозак? Зар не шаље „млазеве допамина“ и активира иста мождана подручја као и кокаин?’ Таква размишљања потпуно извучена из контекста шире и понављају људи који нису схватили суштину истраживања.

Свака процедура која се понавља, од свирања клавира до учења новог језика, успоставља нове мождане импулсе, а допамин подстиче све облике учења, од којих ниједно не мора бити непосредно повезано са интернет технологијама нити је неопходно злокобно. Док се неки људи склони обољевању од зависности, као они са опсесивно-компулсивним поремећајима, могу наћи у већој опасности, огромна већина људи никад неће бити зависна од својих телефона. Штавише, ако стално понављамо да смо зависни, у први план ћемо истаћи пасивност, уместо већ поменуте моћи.

Рат који је влада повела против опијата, а који је почео у другој половини шездесетих прошлог века, одувек је био изгубљен јер се често ослањао на застарело посматрање зависности, односно да супстанца изазива зависност. Знамо да је зависност типично скуп разних фактора, укључујући и саму особу и психолошки бол ког покушава да се ослободи. За већину, зависност од технологије никад неће бити проблем, дакле, потпуно је сулудо регулисати како је свако користи. Да иронија буде још већа, док се разговара о легализовању канабиса, истовремено се воде озбиљни разговори о такозваним својствима персоналне технологије која изазивају зависност. Девет процената корисника канабиса болује од неких поремећаја због његове употребе упркос чињеници да психоактивна својства канабиса не изазивају зависност. Како то? Тако. Скоро сваки аналгетик, уз неколико изузетака, потенцијално изазива зависност. Да ли је у питању супстанца или понашање, ако може да одврати пажњу неколицине људи од њихових проблема и бола, неко ће то злоупотребити.

Због тога је дошло време да технолошке компаније помогну малом проценту људи за које сигурно знају да су развили зависност. Из оне гомиле података коју су прикупили о сваком од нас знају колико ко користи њихове производе могле би да искористе те податке и помогну онима којима је помоћ потребна. Кроз „политику употребе и злоупотребе“ могли би стигну до оних који необично много времена проводе на њиховим сајтовима уз једноставну поруку: „Можемо ли вам помоћи?“
Међутим, за оне који нису заправо створили зависност, савет је да не оптужују технолошке компаније за садржаје који потенцијално могу изазвати зависност. Коначно, волимо кад су производи које користимо забавни, понекад чак и стварају навику. Због тога су и направљени и због тога их и користимо. Свиђа нам се кад на Јутјуб понуди видео садржаје који одговарају теми за коју смо заинтересовани или кад нам Инстаграм омогућава да останемо у контакту са пријатељима. Желимо да компаније искористе исту тактику коју употребљавају да кориснике држе приковане уз друштвене мреже и онлајн игрице, искористе да нам помогну да развијемо здраве навике уз апликације које нам помажу да научимо нови језик.
Наравно, постоје и негативне последице нових технологија које изазивају развој навика. Такав је рецимо алгоритам Јутјуба који наводи кориснике на екстремистичке садржаје. Наравно, томе се мора стати на крај, али не треба да се заваравамо мислећи да смо безнадежно зависни. Не морамо да верујемо да нас технологија наводи на зависност да бисмо је умереније користили. Можемо предузети кораке да бисмо узели најбоље од оног што нам технологија нуди, а да при том не дозволимо да она покупи оно што је код нас најбоље, као што је контролисање емоционалних окидача који нас терају да стално гледамо у телефон; могли бисмо да уклонимо све оне пингове и дингове који ничему не служе. Запамтите, једном кад успемо да успоставимо контролу нас нашим телефонима и осталим уређајима, уместо да дозволимо да њима руководе технолошке компаније, онда су оне беспомоћне. Без обзира на то колико су производи тих компанија наметљиви, ми смо моћнији.
Свакако, постоји много проблема за које су одговорне велике технолошке компаније. Не треба им опростити нарушавање приватности, монополистичке навике и мешање у изборе. Али ширење неистине да нашим умом управљају наши уређаји иде на руку тим компанијама. Такав став нас лишава спремности да нешто предузмемо. Ако задржимо дах у ишчекивању да надлежни натерају компаније да своје производе направе тако да не изазивају зависност, угушићемо се. Време је да престанемо да препуштамо контролу неком другом и узвратимо истом мером.

Рачунарски факултет Рачунарски факултет 011-33-48-079