Ризични амерички приступ вештачкој интелигенцији

Требало би да престанемо да се претварамо да Силицијумска долина може сама да се избори са Кином. Сјајни роман научне фантастике The Three-Body Проблем, кинеског аутора Лиуа Цисинга описује судбину цивилизације која у потпуности зависи од тога ко ће победити у великој трци до прекретница у науци. Неко је од кинеских лидера сигурно прочитао књигу јер је Пекинг успео да од победе у трци за освајање вештачке интелигенције направи националну опсесију и у њу уложио милијарде долара истовремено одређујући 2030. годину као годину у којој ће преузети доминацију у свету у тој области. Да га неко не би претекао, председник Владимир Путин је недавно изјавио да ко год буде господар вештачке интелигенције биће и господар света.

Само да споменемо још нешто. Најсмелија обећања оних који верују у вештачку интелигенцију изгледа да су претерана. Данашња вештачка интелигенција је веома корисна само у ограниченом броју ситуација. Ипак, ако постоји и најмања вероватноћа да ће трка у стварању моћније вештачке интелигенције одредити будућност света – у сваком случају, изгледа да је то бар могућност – Сједињене Државе и остатак Западног света имају прилично тром и неодлучан приступ тој технологији.

Изгледа да, према плану, америчка технолошка индустрија, која већину својих прихода остварује оглашавањем и продајом персоналних уређаја, треба да буде шампион Запада. Те компаније, сви се надамо, истраживаће, развијаће и шириће најважније базичне технологије будућности. Компаније као што су „Гугл“, „Епл“ и „Мајкрософт“ снажне су и моћне организације које поседују већи број стручњака и ресурса од неких мањих држава. Ипак, њихови ресурси не могу се поредити с ресурсима огромних држава, нити имају подстицаје који су у потпуности у складу са јавним интересом.

Ако је трка за освајање моћне вештачке интелигенције заиста борба између цивилизација за освајање контроле над будућношћу, Сједињене Државе и европски народи требало би бар педесет пута више средстава да уложе у базично истраживање вештачке интелигенције. Њихов модел би требало да личи на истраживање које је довело до интернета, да га финансира Агенција за напредне истраживачке пројекте, да га направи Ајзенхауерова администрација и да буде најуспешнији јавно финансирани пројекат у америчкој историји. Требало би напоменути да „Гугл“, „Амазон“, „Мајкрософт“ и „Епл“ заиста улажу значајне суме у напредна истраживања. Компанија „Гугл“ је била спремна да изгуби око 500 милиона долара годишње на развијање лабораторије за вештачку интелигенцију ДеепМинд, а компанија „Мајкрософт“ је уложила 1 милијарду долара у своју независну лабораторију OpenAI. У тим својим настојањима потпуно су у складу са традицијом корпорацијских лабораторија које су проширивале научне хоризонте. Ту треба споменути лабораторије компанија Cisco и Xerox.

Направили бисмо озбиљну грешку кад бисмо помислили да се Силицијумска долина постарала за све. Историја истраживања на пољу рачунарства није прича о великим корпорацијским лабораторијама, већ о сарадњи и надметању између државних влада, војске, образовних институција и приватних компанија, малих и великих. Ако говоримо о истраживању и развоју, свако од њих има своје предности и ограничења. У поређењу са истраживањем које финансира влада, истраживање које обављају компаније, у најбољем случају, може да понуди само подстицајну равнотежу између теорије и праксе, а резултат су поналасци као што је транзистор или оперативни систем Униx. Ипак, велике компаније некад могу бити тајанствене, повремено параноичне и понекад могу да погреше.

Велике компаније могу да мењају своје приоритете. Рецимо, компанија Cisco, некад лидер у технологијама, потрошила је 129 милијарди долара у последњих 17 година да би откупила своје акције. За то време, компанија „Хуавеј“, иначе њен главни конкурент, развијала је водеће производе 5G технологије. Неки који подржавају ширење истраживања на пољу вештачке интелигенције предлажу „Пројекат Менхетн“ за вештачку интелигенцију, али то није прави модел. Атомска бомба и ракета за лет на месец били су огромни, али тајни пројекти. Насупрот њима, вештачка интелигенција је велики и прилично мутан скуп научних технологија које обухватају не само недавне трендове у машинском учењу, већ све остало што је направљено да би копирало или проширило људско сазнање. Не тражимо да се усредсредимо само и једнино на то шта ће вештачка интелигенција постати.
Као у случају развоја интернета, америчка влада би требало издашно да финансира базично истраживање и инсистира на свеопштем дељењу резултата, осим оних који могу да доведу до глобалне опасности. Не морају се финансирати само образовне институције, већ и приватне компаније које су посвећене принципијелној вештачкој интелигенцији и широком дељењу резултата истраживања.

Уз то, Сједињене Државе би требало да подрже имиграционе законе који би привукли светске стручњаке у вештачкој интелигенцији. Историја напретка и развоја који су подстакнути иновативним компанијама наводе на то да је потребно успоставити нека правила као што су примена закона против монополиста и одбрана неутралности интернета, што малим играчима даје прилику да се искажу. Рачунарски стручњак и предузетник Кај-Фу Ли у својој књизи AI Superpowers: China, Silicon Valley, and the New World Order описује трку између Кине, Силицијумске долине и Силицијумску долину описује као збир западњачке науке у тој области. У будућности, кад се будемо осврнули на данашњи период, можда ћемо зажалити због тога што смо изгубили здраву равнотежу између финансирања приватних компанија и јавних институција на западу и јер смо дозволили одлив научника и инжењера у приватни сектор.

Рачунарски факултет Рачунарски факултет 011-33-48-079