Кина обуздава своје технолошке гиганте

Си Ђинпинг је схватио суштинску истину у својој потрази за победом у технолошкој трци, а то је да су све интернет компаније замењиве и да се без њих може. Да ли би Запад могао да научи нешто од Кинеза? Ово је прича о два паралелна универзума. У западном влада неолиберални капитализам. У другом – кинеском универзуму – председава сасвим другачији систем. У оба универзума, забринутост владе због све веће моћи гигантских технолошких компанија већ неко време расте, и ту се завршава прича о сличностима. И док су на Западу владе и законодавна тела спавале за управљачем, технолошке компаније су се развијале невероватном брзином. Демократске институције су тек у протеклих неколико година, кренуле у акцију, наравно са закашњењем, или су се тек претварале да нешто предузимају. На пример, од 2010. године, Европа је покренула више од 36 регулаторних истрага против великих технолошких компанија, укључујући 10 из Европске комисије и 26 из појединих европских земаља. Поред наведених истрага, постоји још седам које су покренуле америчке власти, затим је Управа за конкуренцију и тржишта Велике Британије покренула три и немачка Савезна канцеларија за картеле две. Све у свему, у свету се тренутно води око 70 таквих истрага.

Најблаже речено, свим наведеним судским истрагама недостаје кохерентност и доследност. На пример, у јулу су судије по кратком поступку одбациле две тужбе против компаније „Фејсбук“ које су поднеле неке америчке државе и Савезна комисија за трговину због, правно гледано, почетничких грешака, као што је неподношење чињеница које би поткрепиле тврдњу да компанија има монопол на тржишту друштвених мрежа. Што се тиче доследности, могли бисмо да се запитамо шта се мота по главама законодаваца. Стручњаци који пажљиво посматрају шта се дешава кажу да је „Фејсбук“ најопаснији играч у дигиталном свету. Пословни модел друштвене мреже заснован је на разбијању друштва и ширењу лажних информација у распону од „украдених“ избора 2020. године до антиваксерске пропаганде. Што се тиче компаније „Амазон“, њено понашање је школски пример за уништавање конкуренције на пољу е-трговине. Наиме, компанија успева да наметне своју вољу трговцима који су се придружили њеном тржишту и присиљава их да купују огласе ако желе да уопште буду видљиви на тржишту. Можда „Амазон“ нема монопол у традиционалном смислу, али, свакако поседује ретку збирку скоро савршених поступака карактеристичних за опасног грабљивца.

Стручњаци се, такође, питају због чега законодавци, бар они у Европи, не узврате истом мером. Зашто су „Фејсбук“ и „Амазон“ главни актери у упола мање истрага због непоштовања закона конкуренције него компанија „Гугл“? Одлично питање! Сврха свих пресуда против непоштовања закона конкуренције требало би да буде реструктурирање тржишта, али до сада су једини исходи таквих поступака на Западу наводно биле огромне новчане казне (за технолошке гиганте то је био само ситниш) и године досадних правних процеса.

Како је све то решено у кинеском универзуму? Тамо су технолошки дивови обуздани, а неки од њихових до сада цењених лидера нестали су из видокруга јавности. Неколико њих је у затвору. Огромна индустрија је приморана на послушност. Све трансакције „неодобрених“ криптовалута сада су незаконите. „На кинеској годишњој Светској интернет конференцији прошле недеље“, извештава Њујорк тајмс, „један званичник је сигнализирао да напори да се обуздају интернет гиганти нису завршени, упозоравајући на „неуређено ширење капитала“. Конференција је некада представљала изложбу моћи кинеских предузетника, али, ове године, претворила се у догађај на коме је дато обећање да ће сви верно учествовати у државним настојањима за ширење богатства.“

Кад год би се кинески технолошки гиганти занели и почели да шире своју моћ, убрзо би сазнали да нико у Кини није већи од Комунистичке партије. Рецимо, када се „Диди Чусинг“ (компанија која је купила Убер у Кини) окуражила да настави да сарађује са Сједињеним Државама, њен софтвер је забрањен у продавницама апликација у Кини. Сви остали су схватили поруку. Наравно, не кажемо да због тога треба подржати кинески режим, већ да треба одговорити на два озбиљна питања.
Прво је испитно питање: да ли разлика између немоћи Запада у обуздавању сопствених технолошких дивова и кинеске ефикасности у контроли својих наводи на закључак да само ауторитарни режими могу да поставе корпорације тамо где им је место? Образложите. Немојте да пишете на обема странама папира.

Друго питање је да ли Си Ђинпинг и сарадници схватају нешто што изгледа нисмо спремни да прихватимо, а то је да су компаније друштвених медија, без обзира на то колико су велике и наизглед моћне, на крају замењиве и да се без њих може живети. Оно што је заиста битно је оно што Запад још увек има, а Кини недостаје, а то је способност да створи (и модернизује) технолошку инфраструктуру која подупире компаније које, у суштини, само смишљају преваре користећи стару технологију, као што је веб. Трампов бојкот технолошких гиганата, који је Бајден наставио, натерао је Сија и његове колеге да одлучно реше тај недостатак.