Друштвене мреже нас заглупљују, али то можемо да поправимо

Већи део своје каријере провео сам проучавајући како технологија може да побољша и појача људске способности, од повећања физичке спретности до јачања когнитивних вештина. Последњих година сам се усредсредио на то како технологија може да омогући људима да буду паметнији, од оних у малим тимовима до оних у великим групама. Открио сам да платформе друштвених мрежа ненамерно чине супротно – активно угрожавају и слабе нашу колективну интелигенцију.
Не, не говорим о распрострањености садржаја ниског квалитета који вређа нашу интелигенцију. Не говорим ни о масовној употреби дезинформација и погрешних информација које нас намерно обмањују. На крају крајева, то нису нови проблеми. Искривљени садржај се појављивао често током историје, од глупих заблуда до отворених лажи и пропаганде.
Уместо тога, говорим о нечем фундаменталнијем, наиме, о особини друштвених мрежа која нарушава нашу интелигенцију, без обзира на то да ли нам представљају садржај који садржи проверене чињенице или је испуњен лажним подацима. Да бих то објаснио, морам да се вратим неколико корака уназад и објасним неколико појединости у вези са људском спознајом.
Ми, људи, смо машине за обраду информација и живот проводимо посматрајући наш свет да бисмо та запажања користили за стварање детаљних менталних модела. Почињемо од тренутка рођења, истражујемо и осећамо своју околину, тестирамо и обликујемо своја искуства, све док не будемо могли тачно да предвидимо како ће наши поступци и поступци других утицати на нашу будућност.
Размотрите следећи пример. Дете испусти играчку и гледа како пада на земљу. Пошто је дете то урадило много пута и добило исти резултат, његов мозак генерализује појаву и гради ментални модел гравитације. Тај ментални модел ће омогућити детету да се креће својим светом и предвиђа како ће се објекти понашати када их неко обори, испусти или баци у ваздух.
То добро функционише све док дете први пут не угледа балон испуњен хелијумом. Дете је зачуђено јер његов модел гравитације не ради због чега мозак мора да се прилагоди, узимајући у обзир те ретке објекте. На тај начин, наши ментални модели временом постају све префињенији. То се зове интелигенција.
 
Да би интелигенција исправно функционисала, ми, људи, треба да обавимо три основна поступка:
1. Посматрамо свет око себе.
2. Уопштимо сопствена искуства.
3. Изградимо менталне моделе.
 
Проблем је у томе што су се платформе друштвених мрежа убациле у тај суштински важан процес и искривиле, значење поступка „посматрања света око себе“ и „генерализовања сопственог искуства“, што сваког од нас приморава да направи значајне грешке када „градимо менталне моделе“ у нашем мозгу.
Не, не говорим о томе како моделујемо физички свет гравитације. Говорим о томе како моделујемо друштвени свет људи, од наших локалних заједница до нашег глобалног друштва. Политиколози тај друштвени свет називају „јавном сфером“ и дефинишу га као арену у којој се појединци окупљају да би заједно решавали важне проблеме и размењивали мишљења кроз дискусију и промишљање. У јавној сфери друштво колективно развија ментални модел себе. Користећи тај модел, ми, људи, смо у могућности да доносимо добре одлуке о нашој заједничкој будућности.
Ту настаје проблем. Друштвене мреже су искривиле јавну сферу до непрепознатљивости, дајући сваком од нас дубоко погрешан ментални модел наше заједнице. То искривљује нашу колективну интелигенцију, што отежава друштву да доноси добре одлуке. Ипак, сам садржај на друштвеним мрежама НИЈЕ оно што узрокује споменути проблем; то је машинерија дистрибуције.
Дозволите ми да објасним.
Ми, људи, смо се развијали милионима година да бисмо веровали да наша свакодневна искуства пружају тачан приказ нашег света. Ако већина предмета на које наиђемо падне на земљу, генерализујемо и градимо ментални модел гравитације. Ако неколико објеката лебди на небу, моделирамо их као изузетке – ретке догађаје које је важно разумети, али који представљају мали део света у целини.
Ефикасан ментални модел је онај који нам омогућава да тачно предвидимо наш свет, да предвидимо уобичајене појаве много чешће него оне ретке. Међутим, друштвене мреже су избациле из колосека тај когнитивни процес тако што врше алгоритамску модерацију информација које добијамо о нашем друштву. Платформе то раде тако што сваком појединцу шаљу само за њега изабране вести, поруке, огласе и објаве за које свако од нас претпоставља да су део свачијег искуства, али са њима се сусреће само мали део јавности.
Због тога, сви верујемо да доживљавамо „јавну сферу“ док је, у ствари, свако од нас заробљен у искривљеној представи друштва коју стварају компаније друштвених мрежа. То нас доводи до тога да погрешно генерализујемо наш свет. Ако не можемо правилно да га генерализујемо, градимо погрешне менталне моделе. То деградира нашу колективну интелигенцију и штети нашој способности да доносимо добре одлуке о нашој будућности.
Пошто нас компаније друштвених мрежа бомбардују садржајем са којим ћемо се највероватније у потпуности сложити, прецењујемо распрострањеност сопствених ставова и потцењујемо распрострањеност супротстављених ставова. То свима нама искривљује стварност, али они који су на мети маргиналног садржаја могу сасвим погрешно поверовати да су неке веома екстремне идеје опште прихваћене у друштву у целини.
Не, не кажем да сви треба да имамо исте ставове и вредности. Кажем да сви треба да имамо могућност да видимо исправно представљање начина на који су погледи и вредности распоређени у нашим заједницама. То је колективна мудрост. Међутим, друштвене мреже су расцепкале јавну сферу у сплет малих ехо комора, а истовремено су прикривале чињеницу да коморе уопште постоје.
Дакле, ако имам маргинални поглед на одређену тему, можда не схватам да велика већина људи сматра да је мој став екстреман, увредљив или једноставно апсурдан. То ће ме навести да изградим погрешан ментални модел свог света, погрешно процењујући да се моји ставови уклапају у јавну сферу.
То би изгледало као да зли научник одгаја групу беба у лажном свету где је већина објеката испуњена хелијумом, а само неколико пада на земљу. Те бебе би генерализовале своја искуства и развиле дубоко погрешан модел стварности. То је оно што друштвене мреже тренутно раде свима нама.
То ме враћа на моју суштинску тврдњу, а то је да највећи проблем са друштвеним мрежама није сам садржај, већ машинерија циљане дистрибуције, јер штети нашој способности да изградимо тачне менталне моделе сопственог друштва. Без добрих модела, не можемо интелигентно да управљамо нашом будућношћу.
Због тога се све више људи упушта у апсурдне теорије завере, сумња у добро доказане научне и медицинске чињенице, губи поверење у угледне институције и губи веру у демократију. Друштвене мреже отежавају људима да разликују неколико ретких хелијумских балона који лебде около и света чврстих објеката који одражавају нашу заједничку стварност.
Дакле, како можемо да поправимо друштвене мреже?
Лично, верујем да треба да се залажемо за „транспарентност приказивање циљаног садржаја“, односно да захтевамо да платформе јасно открију параметре које користе при приказивању свих циљаних садржаја друштвених мрежа како би корисници могли лако да разликују материјал који је широко прихваћен и материјал који је алгоритамски изолован. То откривање треба да буде представљено корисницима у реалном времену док прегледају садржај, омогућавајући сваком од нас да размотри контекст док формирамо своје менталне моделе о нашем свету.
Тренутно, Твитер и Фејсбук омогућавају корисницима приступ малој количини података о циљаним огласима. Да бисте добили те информације, потребно је да кликнете више пута, и тек тада добијате необичну поруку као што је „Можда видите овај оглас зато што компанија X жели да дође до свих људи који се налазе овде: у Сједињеним Америчким Државама“. То вам не даје баш никакве додатне информације. Потребна нам је права транспарентност, и то не само за огласе, већ и за вести и сав други дељени садржај који се приказује путем алгоритама за приказивање циљаног садржаја.
Циљ би требало да буде јасна визуелна информација која истиче колики део јавности тренутно прима сваки део садржаја друштвених мрежа који се појављује на нашим екранима. Корисници не би требало да кликну да би добили те информације. Подаци би требало аутоматски да се појаве када корисници на било који начин почну да се баве садржајем. То би могло једноставно да се прикаже помоћу графикона који би показивао колики проценат насумичног узорка опште јавности потенцијално може да прими садржај путем алгоритама који се користе за његово постављање. Ако се део материјала који добијем примењује у оквиру 2% јавности, то би требало да ми омогући да правилно генерализујем како се уклапа у друштво у поређењу са садржајем који дели 60% јавности. Ако корисник кликне на графикон који показује да садржај дели 2% циљаних корисника, требало би да му се представи детаљна демографија тих 2%. Циљ није да се потисне садржај, већ да се машинерија дистрибуције учини што видљивијом, што би омогућило сваком од нас да схвати када смо намерно смештени у уско дефинисану ехо комору, а када нисмо.
Уз транспарентност поступка приказивања циљаног садржаја, свако од нас би требало да буде у стању да изгради тачнији ментални модел нашег друштва. Наравно, можда ћу и даље да се слажем са неким маргиналним садржајем о одређеним темама, али бар ћу знати да су моји ставови ретки у јавној сфери. Тада нико не може да ме превари да помислим да је сулуда идеја која ми је синоћ пала на памет о људима-гуштерима који управљају мојим омиљеним ланцем брзе хране широко прихваћен став који се дели у широј јавности.
Другим речима, платформе друштвених мрежа би и даље могле да ми шаљу велики број балона са хелијумом и можда бих се радовао да добијем те балоне, али ако постоји транспарентност процеса стварања циљаног садржаја, нико ме не може преварити да помислим да је цео свет испуњен хелијумом или људима-гуштерима.